Човек би требало да буде одговоран према многима људима, а пре свега према себи самом зато што је одбио да уради оно што му је поверено, што није испунио обавезе које је на себе преузео, што је прешао границу духовног закона, Божијих заповести и тако се нашао изван граница истих оних моралних и духовних норми које је сâм, свесно и добровољно, прихватио.
После тога, као по правилу, мало је оних који имају довољно храбрости да се покају и да се врате назад, јер кад човек једном слаже, мора стално да обмањује, а кад изда истину, онда мора да ћути.
Савест као мера одговорности
У човекову природу Бог је од искона засејао и семе одговорности. Чим човек учини неки грех, савест почиње да захтева одговор, да сигнализира да је нарушен закон истине. Тада оно што је у човеку грешно покушава да га утеши или пак да ућутка савест.
Уколико човек не услиши глас савести, долази до конфликта и бива нарушен интегритет личности. Таква располућеност поприма црте болести, што се често споља манифестује кроз душевна, па чак и физичка, обољења.
Одговорност према ближњима
Човек је одговоран и према блиским људима, а одговоран је зато што им није помогао и није услишио њихове молбе. Постоје људи који немају смелости или не могу због своје скромности да нас замоле за помоћ.
Истина, разлог за то код њих може бити и лажна скромност или пак лоше искуство које су стекли обраћајући нам се за помоћ. Да ли заиста имамо слуха за потребе блиских нам људи и да ли чујемо њихове?
Вера у ближње као покретач њиховог раста
Одговорни смо за наш однос с људима, за то у којој мери ћемо оправдати њихова очекивања и веру у нас. Само онај ко воли у стању је да у сваком човеку види лепоту иконе Божије, што је свакоме од нас Сâм Творац подарио.
Многи људи су и морално, и духовно, и интелектуално узрастали захваљујући томе што је неко авансно веровао у њихово интелектуално и духовно узрастање или захваљујући томе што су имали учитеља или духовника који је у њима видео оно на што су они потенцијално способни и који им је даровао тај аванс вере.
Неповерење које разара блиске односе
Одговорни смо и за неповерење према својој деци, неповерење које може да на неки начин уништи блиског нам човека, да га учини неприлагодљивијим, још неспретнијим и још сметенијим но што јесте. То наше неповерење најбоље се види у изразима типа: “Никад ти ништа не полази за руком.”
Одговорност према свештенослужитељима, породичним везама и заветима
Изузетно је велика одговорност кад човек учини такав животни корак да неког свештенослужитеља назове својим духовним оцем, или да неку жену назове својом супругом, или да неко новорођенче назове својом кћерком или својим сином.
Да ли сви остају верни свом избору или га напусте правдајући се околностима? Кад напуштају, онда је свакако у питању њихова неверност, непоштење, неморал, неодговорност, јер не могу нас околности спречити да останемо верни, поштени, морални, одговорни. Кад човек бира, онда се ту ради о његовом личном избору и његовој датој речи.
Одговорност према природи
Човек је одговоран и према свом окружењу, према природи. Свима нам је добро позната она ружна слика кад људи оду у планину, шетају шумом и тамо разбацају празне конзерве, флаше, кутије, новине, а онда угасе ватру и оду.
Оно што остане након њиховог одласка представља болну рану на природи. Питање је колико је оних који ће храбро признати да је тај њихов поступак био знак страшне неодговорности.
Одговорност према Господу
Човек је одговоран и према Господу, и то зато што у свом животу и у својој души уништава спасоносно и благодатно дејство Његовог брижљивог Промисла, чинећи то несмотреношћу кроз речи, грубим поступцима, нечистим мислима, а то не само да нарушава однос с Богом него и човеков унутарњи душевни мир.
Унутрашњи конфликти и моралне вредности
Унутарњи конфликт између нашег “хоћу” и моралних вредности које смо сами изабрали, конфликт двојног “ја” у психологији је познат под називом конфликт двојности.
За верујућег човека такав конфликт је извор сталне напетости, јер ниво нашег “хоћу” и ниво оних висина духовног живота на које су призвани ученици Оваплоћеног Логоса две су потпуно различите ствари.
Одговорност за дела, речи и мисли
Постоји и одговорност за дела, она која смо учинили и она која је требало, а нисмо учинили. И одбијање да нешто учинимо такође је наш поступак. О томе ћемо још говорити.
Постоји и одговорност за речи, за све оно што смо рекли и што смо речима неком учинили.
Постоји и одговорност за мисли и доживљаје, који се у човеку одвијају свесно или несвесно, без обзира да ли то човек жели или не жели. Зато се и кајемо за грехе вољне и невољне, учињене у знању или незнању.
Повратна реакција наших поступака
Сви ти наши поступци, речи, унутарња душевна стања, непрестано избијају из свакога од нас и изливају се на свет у којем живимо, а потом нам се, у зависности од њиховог карактера, враћају у виду неуспеха или успеха, туге или радости, губитка или добитка.
