U svim ključnim oblastima gde je MMF intervenisao, njegova liberalna doktrina nametnuta zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji pokazala je krupne greške, pa se postavlja pitanje da li je „umesto vatrogasca, postao piroman” Međunarodni monetarni fond, najvažnija međunarodna finansijska organizacija, osnovana je pre 80 godina, s ciljem da podstakne zemlje u vođenju adekvatne ekonomske politike i pomogne u prevazilaženju platnobilansnih teškoća. Danas ima 190 zemalja članica i raspolaže sredstvima od oko 1.000 milijardi dolara, upisom nacionalnih kvota članica.
Doktrina MMF-a bazira se na neoliberalizmu, gde se, između ostalog, traži svođenje države na minimum regulatornih funkcija u privredi. Zemljama s dugovima i deficitima nameću se liberalizacija trgovine, cena, kursa nacionalne valute, kamata, stranih investicija, zatim privatizacija, smanjenje javne potrošnje, veća štednja, otpuštanje viška radne snage, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija.
Osnovni restriktivni pristup MMF-a i politika „stezanja kaiša” usmerena je na to kako će zadužena zemlja da vraća dugove, a manje ga zanima razvojna komponenta i pitanje zaposlenosti. Uloga MMF-a, čija politika je u funkciji globalnog kapitala, jeste da odobrava kredite pojedinim zemljama pod uslovom da prihvate sprovođenje neoliberalne ekonomske doktrine, što se na kraju svodi na politiku „ekonomskog neokolonijalizma”. Najveće koristi od ovakvog pristupa imaju velike multinacionalne korporacije i banke, a ne stanovništvo zemalja koje sprovode tranziciju.
MMF je prisilno nametao svoju „politiku uslovljavanja” finansijske pomoći, odnosno neoliberalni koncept šok-terapije, svim zemljama u razvoju i onima koje su upadale u finansijske probleme, koji su dovodili do uništavanja ekonomija suverenih država, uvlačeći ih u dužničko ropstvo. Sve je to rađeno pod parolom slobodnog tržišta, ljudskih prava, privatne svojine i stvaranja otvorenog društva, što treba da donosi blagostanje u zemljama u kojima su primenjivane njegove operacije „bez anestezije”.
Baltičke zemlje, koje su sledile recepturu MMF-a, drastično su morale da smanje zarade, a kao rezultat primenjenih mera imale su veliki pad BDP-a. Primeri njegovih neuspelih programa su u Indoneziji, Tajlandu, Južnoj Koreji, Brazilu, Argentini, Grčkoj i sl. U tim zemljama programi MMF-a samo su pogoršali ekonomsku situaciju, pa se pokazalo da se MMF više brine o interesu finansijskih tržišta, nego o razvoju zemlje članice kojoj treba da pomogne. Od bivših socijalističkih zemalja koje su prošle tranziciju, Slovenija, Češka i Slovačka izbegle su diktat MMF-a i našle sopstveni model razvoja, dok je Rusija počela ubrzano da se razvija kad je prekinula saradnju sa njim. Pojedine azijske zemlje ostvarile su visoke stope privrednog rasta bez saradnje s MMF-om. Kao veliki protivnik inflacije, MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje u zemlji, a zanemaruje nezaposlenost i siromaštvo. U svim ključnim oblastima gde je intervenisao, kao što su razvoj, vođenje finansijske krize i tranzicija, njegova liberalna doktrina nametnuta zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji pokazala je krupne greške. Striktno nametanje ekonomske ortodoksnosti kad su u pitanju liberalizacija tržišta, smanjenje budžetskog deficita i druge mere, zemlje u kojima je intervenisao nije poštedelo teških finansijskih potresa, pa se postavlja pitanje da li je „umesto vatrogasca, postao piroman”.
Njegovi krediti za strukturno prilagođavanje (koji treba da budu u nadležnosti Svetske banke), pokazali su se kao prilično neefikasni u sprečavanju valutnih kriza i obezbeđenju stabilnog privrednog rasta u prezaduženim zemljama u razvoju. Trebalo bi imati u vidu da jednostrane šablone i univerzalne „lekove” MMF-a ne treba bezrezervno prihvatati, jer je praksa pokazala da je njihovo striktno sprovođenje u mnogim zemljama dovodilo do produbljivanja krize, sloma privrede i socijalnog raslojavanja. MMF je možda potreban onim zemljama članicama koje imaju problema s „makroekonomskom neravnotežom”, ali ne može da pomogne kod strukturnih reformi. MMF ima mandat u sprovođenju ekonomske stabilizacije i konsolidacije, pa neće biti od neke pomoći kod razvojnih projekata i reforme preduzeća, jer to rade druge finansijske institucije: Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka i dr.
Međutim, uvođenjem „razvojne komponente” u svoje programe u poslednje vreme, MMF pokušava da se predstavi kao institucija koja vodi računa i o privrednom rastu i zaposlenosti. To stvara konfuziju kod zemalja zajmotražilaca, jer ne znaju kome tačno da se obrate za pomoć. Time je MMF počeo da širi polje svoje delatnosti, što praktično znači odstupanje od njegovog Statuta (član 1) kojim je precizirana njegova privremena finansijska podrška državama članicama, kako bi se otklonile „fundamentalne” neravnoteže platnog bilansa, odnosno delovanje prvenstveno u monetarnoj i fiskalnoj sferi.
Od završetka Drugog svetskog rata, Amerika je igrala ključnu ulogu u MMF-u, što je proisticalo iz njene dominantne ekonomske snage u tom trenutku. Vremenom, njena kvota je postepeno smanjivana, kao i nekim drugim značajnim zapadnim zemljama. Međutim, reformski proces je u poslednjih 20–30 godina bio dosta spor, a tokovi u svetskoj privredi, koji su bili izuzetno dinamični, nisu odražavali adekvatne reforme kvota i glasova u MMF-u.
Zahtev zemalja BRIKS-a deluje opravdano s obzirom na parametre koji utiču na određivanje kvota, ali je pitanje kada bi mogla da usledi naredna preraspodela kvota. SAD, ali i neke druge najbogatije zapadne zemlje, ne žele da izgube uticaj, pa rade sve kako bi opstruisale taj proces. Kao glavno nasleđe sistema Breton Vudsa pod vođstvom SAD, MMF je osmišljen kako bi sprovodio međunarodnu monetarnu saradnju, osigurao zajmove i pomoć zemljama članicama i međunarodnu finansijsku stabilnost. Ali globalni ekonomski poredak u svetu znatno se promenio od početka novog veka. S jedne strane, brzorastuće ekonomije u nastajanju sve više doprinose globalnom rastu. S druge strane, postojeći sistem globalnog upravljanja bori se za ublažavanje globalnih neravnoteža, olakšavanje multilateralnih trgovinskih sporazuma ili rešavanja krize državnih dugova. Pod tim okolnostima, prirodno je da bi reforma MMF-a dala veći glas dinamičnim tržištima u usponu i zemljama u razvoju.
Kvote i upravljanje MMF-om objektivno još ne odražavaju promene u strukturi globalne ekonomije. Činjenica da kvote s pravom glasa ne odgovaraju ekonomskom statusu zemalja članica, smanjuju zastupljenost dinamičnih privreda u usponu i zemalja u razvoju, te slabo odražavaju objektivnost i legitimnost MMF-a.
Snagom veta Amerika je do sada blokirala novu reformu kvota (a time i glasačkog mehanizma), koju je predložio MMF, a podržavala samo one aranžmane MMF-a za popunjavanje njegovih finansijskih sredstava, gde se nije dirala upravljačka struktura unutar MMF-a. Promena u glasačkim udelima zahteva odobrenje supervećine od 85 odsto glasačke snage, koje je Amerika glatko mogla da odbije, jer raspolaže sa više od 15 odsto ukupnih glasova. S proširenjem BRIKS-a s još pet novih zemalja od 1. januara ove godine, dolazi do određene prekompozicije ukupnih kvota i glasova ove grupacije u MMF-u u pravcu njihovog jačanja, što je nova realnost, koja mora da se uvažava.
Reforme glasačke snage trebalo bi da se ubrzaju, kako bi se ojačao legitimitet MMF-a. Ove reforme trebalo bi da idu paralelno s povećanjem finansijske moći zasnovane na kvotama, tako da MMF odgovora svojoj osnovnoj svrsi. MMF je jedna je od najvažnijih institucija, stvorena zajedno s drugima na kraju Drugog svetskog rata, kako bi se podstakao „miroljubivi multilateralizam” zasnovan na utvrđenim pravilima. Uz kvalitet njegovih analiza i finansijskih sredstava na koja može da se poziva, legitimitet njenog upravljanja trebalo bi da bude glavni izvor njegove snage.
Ako MMF želi da bude relevantan, efikasnije reaguje na krize, održava finansijsku stabilnost i unapredi globalno ekonomsko upravljanje, mora da se prilagodi promenljivom okruženju u svetu i osigura da se čuje glas izvan kruga najrazvijenijih zemalja. Zato će buduća važnost MMF-a zavisiti od njegove sposobnosti da se prilagodi ovim novim izazovima i da osluškuje potrebe svog globalnog članstva.
