У свим кључним областима где је ММФ интервенисао, његова либерална доктрина наметнута земљама у тешкој економској ситуацији показала је крупне грешке, па се поставља питање да ли је „уместо ватрогасца, постао пироман” Међународни монетарни фонд, најважнија међународна финансијска организација, основана је пре 80 година, с циљем да подстакне земље у вођењу адекватне економске политике и помогне у превазилажењу платнобилансних тешкоћа. Данас има 190 земаља чланица и располаже средствима од око 1.000 милијарди долара, уписом националних квота чланица.
Доктрина ММФ-а базира се на неолиберализму, где се, између осталог, тражи свођење државе на минимум регулаторних функција у привреди. Земљама с дуговима и дефицитима намећу се либерализација трговине, цена, курса националне валуте, камата, страних инвестиција, затим приватизација, смањење јавне потрошње, већа штедња, отпуштање вишка радне снаге, смањење плата у јавном сектору и пензија.
Основни рестриктивни приступ ММФ-а и политика „стезања каиша” усмерена је на то како ће задужена земља да враћа дугове, а мање га занима развојна компонента и питање запослености. Улога ММФ-а, чија политика је у функцији глобалног капитала, јесте да одобрава кредите појединим земљама под условом да прихвате спровођење неолибералне економске доктрине, што се на крају своди на политику „економског неоколонијализма”. Највеће користи од оваквог приступа имају велике мултинационалне корпорације и банке, а не становништво земаља које спроводе транзицију.
ММФ је присилно наметао своју „политику условљавања” финансијске помоћи, односно неолиберални концепт шок-терапије, свим земљама у развоју и онима које су упадале у финансијске проблеме, који су доводили до уништавања економија суверених држава, увлачећи их у дужничко ропство. Све је то рађено под паролом слободног тржишта, људских права, приватне својине и стварања отвореног друштва, што треба да доноси благостање у земљама у којима су примењиване његове операције „без анестезије”.
Балтичке земље, које су следиле рецептуру ММФ-а, драстично су морале да смање зараде, а као резултат примењених мера имале су велики пад БДП-а. Примери његових неуспелих програма су у Индонезији, Тајланду, Јужној Кореји, Бразилу, Аргентини, Грчкој и сл. У тим земљама програми ММФ-а само су погоршали економску ситуацију, па се показало да се ММФ више брине о интересу финансијских тржишта, него о развоју земље чланице којој треба да помогне. Од бивших социјалистичких земаља које су прошле транзицију, Словенија, Чешка и Словачка избегле су диктат ММФ-а и нашле сопствени модел развоја, док је Русија почела убрзано да се развија кад је прекинула сарадњу са њим. Поједине азијске земље оствариле су високе стопе привредног раста без сарадње с ММФ-ом. Као велики противник инфлације, ММФ лако прихвата рецесију и пад производње у земљи, а занемарује незапосленост и сиромаштво. У свим кључним областима где је интервенисао, као што су развој, вођење финансијске кризе и транзиција, његова либерална доктрина наметнута земљама у тешкој економској ситуацији показала је крупне грешке. Стриктно наметање економске ортодоксности кад су у питању либерализација тржишта, смањење буџетског дефицита и друге мере, земље у којима је интервенисао није поштедело тешких финансијских потреса, па се поставља питање да ли је „уместо ватрогасца, постао пироман”.
Његови кредити за структурно прилагођавање (који треба да буду у надлежности Светске банке), показали су се као прилично неефикасни у спречавању валутних криза и обезбеђењу стабилног привредног раста у презадуженим земљама у развоју. Требало би имати у виду да једностране шаблоне и универзалне „лекове” ММФ-а не треба безрезервно прихватати, јер је пракса показала да је њихово стриктно спровођење у многим земљама доводило до продубљивања кризе, слома привреде и социјалног раслојавања. ММФ је можда потребан оним земљама чланицама које имају проблема с „макроекономском неравнотежом”, али не може да помогне код структурних реформи. ММФ има мандат у спровођењу економске стабилизације и консолидације, па неће бити од неке помоћи код развојних пројеката и реформе предузећа, јер то раде друге финансијске институције: Светска банка, Европска банка за обнову и развој, Европска инвестициона банка и др.
Међутим, увођењем „развојне компоненте” у своје програме у последње време, ММФ покушава да се представи као институција која води рачуна и о привредном расту и запослености. То ствара конфузију код земаља зајмотражилаца, јер не знају коме тачно да се обрате за помоћ. Тиме је ММФ почео да шири поље своје делатности, што практично значи одступање од његовог Статута (члан 1) којим је прецизирана његова привремена финансијска подршка државама чланицама, како би се отклониле „фундаменталне” неравнотеже платног биланса, односно деловање првенствено у монетарној и фискалној сфери.
Од завршетка Другог светског рата, Америка је играла кључну улогу у ММФ-у, што је проистицало из њене доминантне економске снаге у том тренутку. Временом, њена квота је постепено смањивана, као и неким другим значајним западним земљама. Међутим, реформски процес је у последњих 20–30 година био доста спор, а токови у светској привреди, који су били изузетно динамични, нису одражавали адекватне реформе квота и гласова у ММФ-у.
Захтев земаља БРИКС-а делује оправдано с обзиром на параметре који утичу на одређивање квота, али је питање када би могла да уследи наредна прерасподела квота. САД, али и неке друге најбогатије западне земље, не желе да изгубе утицај, па раде све како би опструисале тај процес. Као главно наслеђе система Бретон Вудса под вођством САД, ММФ је осмишљен како би спроводио међународну монетарну сарадњу, осигурао зајмове и помоћ земљама чланицама и међународну финансијску стабилност. Али глобални економски поредак у свету знатно се променио од почетка новог века. С једне стране, брзорастуће економије у настајању све више доприносе глобалном расту. С друге стране, постојећи систем глобалног управљања бори се за ублажавање глобалних неравнотежа, олакшавање мултилатералних трговинских споразума или решавања кризе државних дугова. Под тим околностима, природно је да би реформа ММФ-а дала већи глас динамичним тржиштима у успону и земљама у развоју.
Квоте и управљање ММФ-ом објективно још не одражавају промене у структури глобалне економије. Чињеница да квоте с правом гласа не одговарају економском статусу земаља чланица, смањују заступљеност динамичних привреда у успону и земаља у развоју, те слабо одражавају објективност и легитимност ММФ-а.
Снагом вета Америка је до сада блокирала нову реформу квота (а тиме и гласачког механизма), коју је предложио ММФ, а подржавала само оне аранжмане ММФ-а за попуњавање његових финансијских средстава, где се није дирала управљачка структура унутар ММФ-а. Промена у гласачким уделима захтева одобрење супервећине од 85 одсто гласачке снаге, које је Америка глатко могла да одбије, јер располаже са више од 15 одсто укупних гласова. С проширењем БРИКС-а с још пет нових земаља од 1. јануара ове године, долази до одређене прекомпозиције укупних квота и гласова ове групације у ММФ-у у правцу њиховог јачања, што је нова реалност, која мора да се уважава.
Реформе гласачке снаге требало би да се убрзају, како би се ојачао легитимитет ММФ-а. Ове реформе требало би да иду паралелно с повећањем финансијске моћи засноване на квотама, тако да ММФ одговора својој основној сврси. ММФ је једна је од најважнијих институција, створена заједно с другима на крају Другог светског рата, како би се подстакао „мирољубиви мултилатерализам” заснован на утврђеним правилима. Уз квалитет његових анализа и финансијских средстава на која може да се позива, легитимитет њеног управљања требало би да буде главни извор његове снаге.
Ако ММФ жели да буде релевантан, ефикасније реагује на кризе, одржава финансијску стабилност и унапреди глобално економско управљање, мора да се прилагоди променљивом окружењу у свету и осигура да се чује глас изван круга најразвијенијих земаља. Зато ће будућа важност ММФ-а зависити од његове способности да се прилагоди овим новим изазовима и да ослушкује потребе свог глобалног чланства.
