Srpski ustanak iz 1594. godine bio je jedan od tri najveća ustanka u srpskoj istoriji i najveći ustanak pre Prvog srpskog ustanka. Ustanku Srba u Banatu, međutim, nikada u srpskoj istoriografiji nije dovoljno posvećivana pažnja iz nekoliko razloga.
„U 19. veku istoričari su se uglavnom bavili temama značajnim za srpsku državnost i državotvornost u vezi sa Kneževinom Srbijom i srpskim ustancima. Drugi razlog je to što su naši istoričari nedovoljno koristili stranu literaturu, a treći razlog leži u činjenici da nije ostavljen nijedan pisani trag na srpskom jeziku o ovom ustanku“, objasnio je Miloš Savin.
Banat krajem 16. i početkom 17. veka nije predstavljao pitomu, obradivu ravnicu kao što je to danas. Bio je pun rukavaca, močvara i mrtvaja. U privrednom i poljoprivrednom smislu Banat je oživeo posle 1720. godine pošto je dve godine ranije utvrđen mir kojim su Turci pravo na Banat definitivno izgubili.
Banat se tada protezao istočno do Karpata, južno do Dunava, zapadno do Tise i Dunava i severno do Moriša. Srbi u oblasti Banata (tada u sastavu osmanskog Temišvarskog ejaleta) su 1594. započeli veliki ustanak protiv turske vlasti. Centar ustanka je bio oko Vršca, a njegov vođa je bio Teodor Nestorović, episkop Vršca. Druga dvojica ustaničkih vođa bili su ban Sava i vojvoda Velja Mironić.
Ustanici su uspeli da brzo uspostave kontrolu nad Vršcem, a bez većih problema stigli su pred Bečkerek. To se završilo vrstom kompromisa: neki Turci za koje se smatralo da su nečasno postupali, bili pobijeni, deo njih je ostao tu pod nekom vrstom srpske vlasti, a narod je vraćen.
Srbi u Banatu su tada raspolagali sa oko 15.000 naoružanih ljudi što je predstavljalo veliku snagu u tom periodu, ako se ima u vidu da je u celom Prvom srpskom ustanku 1804. učestvovalo 30.000 ljudi.
Turci su shvatili da je najdelotvornije da nekom vrstom pomirljive politike pacifikuju Srbe u Banatu znajući da jak uticaj Habzburgovaca i Erdeljana na srpsko stanovništvo može da im stvara velike probleme.
