„Veliki breg Leutar koji se diže iznad mog rodnog Trebinja, kao modro platno između neba i zemlje, nosi ilirsko ime ‘elefterij’, što znači sloboda. Sa ovog se brega vidi na vedrom danu, preko mora koje je u blizini, obala Italije. Taj veliki vidokrug nije bio bez uticaja na moj zavičaj i njegove ljude.“
U svojim „Beleškama o sebi“ Jovan Dučić kao da je pokušavao da odgonetne zašto je baš u njegovom rodnom gradu, otkad postoji, uvek bilo tako očigledno da vreme i istorija pišu romane. Ljudi ih žive, pa im nekad bude teskobno u njihovim okvirima. Zato se sloboda, makar u imenu grada, oduvek podrazumevala.
Raskrsnica puteva
Krševita brda (Obodine, Golo brdo, Leotar, Hum, Ilijino Brdo) pomalo divljom romantikom zatvaraju varošicu Trebinje sa tri strane sveta. Zato se na jugozapadu otvara prekrasan vidik na panoramu pitomog Trebinjskog Polja.
Put u Trebinje ne može da vas „nanese“. U posetu gradu na reci Trebišnjici krećete s namerom i željom da uživate inspirisani mirisnim parkovima sa tornjevima i zvonicima crkava ili poluruševnim kulama zvonika o kojima je sa toliko ljubavi i sete pisao Jovan Dučić.
Nekada je ovaj gradić bio na raskrsnici puteva srednjeg dela bivše Jugosavije. Južno od Trebinja put vodi do Dubrovnika, zapadno prema Mostaru i Splitu, istočno prema Kotoru, Nikšiću i Herceg Novom, a severno prema Sarajevu i dalje, prema Višegradu.
Ovaj poslednji vodi preko Čemerna kome i samo ime mnogo kaže. Krivudav i nezamislivo uzan put ima i deonicu od nekoliko kilometara čistog makadama između Foče i Gacka. Bilo je Trebinje nekada ekonomski i kulturni centar regije Istočne Hercegovine. Ekonomija mu danas nije blistava, ali lepotu niko nije mogao da mu oduzme.
I danas Trebinje znaju po srpskom pesniku, piscu i diplomati Jovanu Dučiću, po hercegovačkoj Gračanici, po manastirima Tvrdoš i Duži, po Arslanagića (ili Perovića, kako ko voli) mostu, po hidroelektranama na Trebišnjici.
Uvek zajedno
Kao da otkad svet postoji, Trebinje i Dučić idu zajedno… I nigde jedan bez drugog. Tamo gde prestaje priča o jednom, počinje o drugom, i obrnuto. Zahvaljujući ktitoru iz Čikaga Branku Tupanjcu, od 2000. godine su ponovo zajedno, u snoviđenjima, i u istoriji.
Jer, Jovan Dučić je sahranjen u crkvi Blagoveštenja, Hercegovačkoj Gračanici, na brdu Crkvini. To je treća replika Gračanice sa Kosova u savremenoj srpskoj crkvi. Na brdu Crkvina, u istočnom delu Trebinja, nekada se nalazila crkva svetog Mihajla. Bila je to srednjovekovna zadužbina kralja Milutina.
Branko Tupanjac, biznismen iz Čikaga (rodom iz Bileće), 1999. godine saopštio je svoju spremnost da bude ktitor hrama koji će se zvati Hercegovačka Gračanica. Osveštani su temelji, u decembru 1999. godine Branko je sa vladikama Grigorijem i Atanasijem utvrdio detalje o izgradnji hrama, a radovi su počeli u martu 2000.
Čitavo telo
Jovan Dučić (1871-1943), prvi jugoslovenski ambasador, umro je u SAD, ali je njegova velika želja bila da bude sahranjen u Trebinju. Na svom poslednjem putovanju, Jovan Dučić u svojoj večnoj kući, u novosagrađenoj Hercegovačkoj Gračanici skrasio se 22. oktobra 2000. godine.
Gotovo da nije bilo medija koji nije zabeležio ono što je prethodilo tim danima. Ono kad je pesnik Rajko Petrov Nogo obznanio „Jovan Dučić nađen je u celom!“ Prisustvovao je ekshumaciji Dučićevih ostataka u Libertivilu:
„Pri iskopavanju, uz pomoć bagera, naišli smo najpre, na gvozdeni kovčeg. U njemu je bio bakarni, a u tom, još jedan manji,bakarni kovčeg. Kada je ktitor crkve „Mala Gračanica“ i čitavog kompleksa u Trebinju, Branko Tupanjac, u odelu i kravati, maramicom obrisao prozorče na poslednjem bakarnom sanduku, ukazao se potpuno očuvan Dučićev lik, sa brkovima“.
Na grudima mu je ležala „Lirika“, zbirka koje je te 1943. godine izdao o svom trošku, ali koju izgleda nije uspeo da vidi. Videli smo koliko je Dučić bio ogroman čovek, visok i krupan. Ništa nije izgubio od težine. Ne znamo da li je pre smrti organizovao balsamovanje, jer o tome nisu ostali nikakvi podaci.
Nova Gračanica – pogled na Trebinje
Nova Gračanica je gotovo nestvarna. Kao i pogled sa nje na ceo grad. Kao da tek tu, na Crkvini, ni na nebu, ni na zemlji, postajete svesni zašto je Dučić bio toliko zaljubljen u svoj rodni grad.
Crkva Nova Gračanica je građena u tipično vizantijskom stilu ali, prema rečima arhitekte Predraga Ristića, nije ni predimenzionirana, ni grandiozna.
Nije ni bukvalna, sterilna, muzejska kopija već „isključivo nastavljanje gračaničkog mita, jednom za svagda date svete tajne, koja je postavljena kao neprolazni i u sve vreme savremen zakon.“
Zidovi Gračanice su od armiranog betona. Unutrašnji zid je obložen ciglom, a spoljašnji sigom uz ornamentiku, takođe od cigle. U građevinama ovog tipa ne koristi se običan kreč, pa je upotrebljen kreč iz Nevesinja, star više od 20 godina.
Crkva je petokupolna, podignuta je na 16 stubova i svi su kvadratnog preseka, osim jednog koji ima kružnu osnovicu, a koji je naslonjen na kamen donesen iz Gračanice sa Kosova. Prema predanju, kamen koji se prenosi sa ognjišta unosi duh stare kuće u novu. Prestone ikone radila je sestra Tekla iz manastira Dobrićevo, a ikonostas je rađen u manastiru Tvrdoš. Luster je poklon počivše Radmile Tupanjac, supruge ktitora, koji je po njenoj narudžbini rađen u Solunu.
Ispunjena želja
Oktobra 2000. godine, ostale su zabeležene reči koje je ktitor izgovorio kad je Dučićeva želja da počiva u rodnom Trebinju ispunjena gotovo pola veka posle njegove smrti. Na Blagovesti 7. aprila 1943. godine.
„A ja sam zbilja želio da ostane nešto vrijedno u srpskom rodu i htio sam da Trebinje dobije i da srpski narod dobije nešto od starog samopouzdanja u ovim teškim vremenima. Tako je i bilo i zato sam toliko sretan. Ja ne znam vi, ljudi, koji gledate sa strane, vi ne možete viđeti moju sreću, jer ja sam napravio i više nego što sam i u snu sanjao. Bilo bi dosta ljudi koji bi sada htjeli da prave crkvu, ali ne mogu da nađu Dučića!“
U znak priznanja za veliku ljubav prema svetoj crkvi, posebno iskazanu kroz ktitorstvo hrama Blagoveštenja na Crkvini, večnom prebivalištu i seni Jovana Dučića, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao je Branka Tupanjca ordenom svetog Save prvog stepena.
