Riki Rubio je od detinjstva bio u stanju da menja košarku. A onda kada je ona promenila njega i učinila ga nesrećnim, ponovo je dao primer drugima – odlučio je da se povuče. Ipak, Riki je uzeo još jedan napad. Na svoju i sreću svih nas…
Na broju 66 u ulici Kasteljana u Madridu, radio je tip za koga su govorili da je zapravo duh koji je pobegao iz lampe, vezao leptir mašnu i uspeo da proda trik sa razvlačenjem žvake. Niko je nikada nije razvlačio kao on. Oni koji nisu razumeli šta govori osećali su po boji glasa, po dinamici njegovog tonaliteta, da je u pitanju nešto veliko. Oni koji su ga razumeli, bili su srećni jer slušaju velikana.
Rubio je najmlađi debitant u istoriji ACB lige
Veliki uspesi i generacije koje ih postižu oduvek generišu narative od kojih neke odbacimo kao bezvredne, a neke prigrlimo i ne puštamo ih. Možda i ključnu ulogu u tome igra način na koji su ispričani. Andres Montes, legendarni španski sportski komentator, nije imao zadatak samo da širi narativ o jednoj posebnoj generaciji u dresu Furije. On je svojim radom postao neodvojivi deo tog narativa.
Za desetogodišnjicu njegove smrti, neki od najboljih igrača koje je ta zemlja dala u ovom veku, prisećali su se kako je Montes obeležio njihove živote. Gasolovoj generaciji bio je simbol novinarstva, generaciji koja danas nosi dres Španije bio je simbol detinjstva, a za jednog tipa koji je povezao generacije, ostao je „glas košarke“.
Tom tipu dao je i nadimak – Ricky Business.
Pred kraj priprema za Mundobasket prošle godine, Rikard Rubio Vives izdao je saopštenje o tome da se povlači iz reprezentacije i iz košarke uopšte, makar na neko vreme.
„Odlučio sam da prekinem profesionalne aktivnosti kako bih se posvetio mentalnom zdravlju“, napisao je kratko Rubio i dodao: „Želim da zahvalim Košarkaškom savezu Španije na podršci i što razume moju odluku“.
Na Mundobasketu u Kini, sa bradom iskusnog čoveka i kosom vezanom u rep, Riki Rubio dirigovao je reprezentacijom Španije kao čovek koji je prošao kroz sve krugove ličnog pakla, sve do vrata raja
Reflektori i normalan život
I Rikijev otac Esteban odavao je sličan utisak: „Ponekad je teško odvojiti normalan život od reflektora koji su u njega stalno upereni, ali deluje da mu dobro ide, s obzirom na to da je još uvek klinac“. Toliki klinac da su se njegovi stariji saigrači iz Huventuda, u razgovoru sa novinarima, prisećali kako u karantinu pred utakmicu, kada svi odu da odmaraju, Riki izvadi iz ranca knjige i radi domaći.
Ovakva je njegova odluka isprva izazvala čuđenje jer Rikijeva karijera izgleda blistavo – jedan je od najmlađih debitanata u istoriji ACB lige, mlada zvezda reprezentacije, vredna roba na NBA draftu, projektovani „Prodigy“ u američkim medijima, član najbolje ruki petorke u NBA ligi, igrač koji je postao drag navijačima u svakom timu za koji je zaigrao, osvajač sedam medalja sa reprezentacijom i MVP prethodnog Mundobasketa.
Ali je svaki od ovih elemenata sa spiska uvek za sobom vukao i senku. Svaki je bio radost i balast.
Kada je Andres Montes dao nadimak Rubiju, ovaj je tek zakoračio u svet odraslih – svet mišićavijih košarkaša, nadobudnih navijača sa belim maramicama u rukama i lukavih trenera koji svojim igračima savetuju da mu se odmaknu kada god se digne na šut. Riki je godinama pred Montesovim očima odrađivao brutalan posao, zasluživši nadimak, a onda je legendarni komentator iznenada preminuto 2009. godine. U tom trenutku Rubio nema punih 19 godina, a već godinama igra profesionalnu košarku na najvećoj evropskoj sceni.
„Devojke ovde u Madridu vrište kada vide Rikija Rubija. Kako i ne bi, Riki je košarkaški Džastin Biber novih generacija“, piše Njujork tajms u to vreme. „Momak je sa 14 godina debitovao u ACB ligi, a sa 17 igrao za reprezentaciju u finalu Olimpijskih igara protiv SAD. I znate šta je u svemu tome sjajno? I dalje živi dva sprata niže od svoje bake i ne razdvaja se od najboljih drugara iz detinjstva“.
U tekstu u kom se Pit Tamel čudi kako je moguće da taj momak ima tek 19 godina, stariji i iskusniji saigrači ističu da je najveća Rikijeva prednost u odnosu na sve ostale – njegov mentalitet.
I dok je Pit u hotelu čekao Rubija da porazgovaraju, u lobiju je bila gomila navijača. Riki je proveo više od pola sata potpisujući autograme i slikajući se svima koji su to od njega tražiti.
„Kada vidim njihove osmehe i poglede kako zrače ljubavlju, osećam se dobro“, priznao mu je kasnije.
Porodica koja živi košarku
Te su godine, pre novinarske ekipe Njujork tajmsa, porodicu Rubio posetili i važni gosti iz Minesote – generalni menadžer ekipe Dejvid Kan i trener Kurt Rembis. Njihovi zaključci posle zajedničkog vremena provedenog sa čitavom porodicom, koja živi košarku, zabeležni su kao važan faktor u opisu Rikijevog karaktera – porodica koja pripada višoj srednjoj klasi, koja je vrlo homogena i čija je fokalna tačka majka Tona.
Slično kao u životu čoveka koji je tih dana u diktafone novinara ispalio: „Taj mali je fenomenalan defanzivac, dva puta je odžepario Derika Rouza“. Dok je to govorio, Durent nije skrivao osmeh.
Tako se Rikiju osmehivala čitava Amerika.
Prvi utisak kada je konačno prešao okean u američkoj štampi bila je – harizma. Već su znali da ga po Pitu Maraviču novinari zovu „El Pistolero“, ali nisu mogli da prepostave koliko će biti lagan u novoj ulozi. Već na prvim utakmicama toliko je kupio publiku pasovima bez gledanja i neočekivanim dodavanjima za eli-ap da su već kada primi loptu vikali „Ole“.
Čarobnjak sa loptom
„Taj momak je toliko nepredvidiv“, rekao je uz osmeh Kevin Lav. „On i obične, generičke pasove voli da deli gledajući na drugu stranu. Ako se ne naviknemo brzo na njega, nekome će nastradati nos ili zubi“.
Da, bilo je priče da će i njegovi saigrači i čitava liga morati da se naviknu na njega. I to je bila moneta na koju je igrao Dejvid Kan. Do Rikijevog dolaska u Timbervulvse, a od Kanovog preuzimanja košarkaških operacija, tim je promenio dva trenera i izgubio 132 utakmice – više od bilo koga drugog u ligi.
Istini za volju, stvari se u Rikijevih šest godina tamo, nisu mnogo promenile. Ali se uprkos tome, nije mnogo promenila ni percepcija ljudi o njemu. Ostao je onaj mali harizmatični čupavko koji ume da da pas kroz noge protivniku, o parket, tako da cela hala na trenutak zaboravi koliko im ekipa izgleda jadno. Riki je uživao u toj lakoći postojanja. Na terenu je uvek bio svoj na svome, a u Mineapolisu – što zapravo nije nimalo lako – pronašao je svoj dom.
Dom koji je, istina, bio upotpunjen tek onda kada bi njegova porodica došla u posetu. Roditelji su dolazili nekoliko puta godišnje i to je za sve njih bio najlepši deo godine. Zato je 2015. Riki odlučio da ih iznenadi i kupio je stan u centru Mineapolisa koji je dugo merkao.
Kada posle ledenog jutra magla padne, pogled iz dnevne sobe puca na reku Misisipi. Uvek bi, kada mu roditelji dođu, bili kao nekakva luda porodica iz Evrope koja zna da se druga prilika za posetu Americi možda nikada neće ukazati. Putovali bi, obilazili muzeje, restorane, po čitavu noć prepričavali tračeve, razgovarali o familiji i jedni o drugima. Ipak, 2015. je bila nešto drugačija.
Tri godine ranije, Rikijevoj mami je dijagnostikovan rak pluća.
Borba sa najopasnijim neprijateljem
„Bio sam pozitivan tada“, priznao je mnogo kasnije. „Verovao sam da ona to može da pobedi. Gledao sam je svakog dana, kao uzora, kako podiže porodicu, kako vredno radi i nikada ne odustaje. Znao sam da će pobediti“.
U prvoj rundi, Toma je zaista odnela pobedu. Tokom posete sinu te 2015. otišli su zajedno na kliniku Mejo gde su joj rekli da u drugoj, odlučujućoj rundi sigurno neće pobediti. Rikijev tata u povratku u centar Mineapolisa nije, po svom starom dobrom običaju, pričao nikakve priče iz detinjstva, iako je u tome uživao. A Riki je saznao nešto o svom novom stanu – zidovu su bili pretanki.
„Slušao sam ih kako plaču čitave noći. Narednog jutra više nisam želeo da vidim košarkaški teren. Moj jedini tim bila je moja porodica“.
Timbervulvsi su, međutim, bila Rikijeva druga porodica. Od prvog letnjeg kampa, kada je sa Garnetom razgovarao o tom timu i njegovim navijačima, preko pucanja prednjih ukrštenih ligamenata i oporavka od povrede, do teške porodične situacije koja ga je zadesila, Minesota je bila uz njega. Čuvali su mu leđa.
Jedan od ljudi koji su za Rikija igrali ključnu ulogu u životu uz reku Misisipi bio je Flip Saunders. Bio mu je savetnik i oslonac. A onda je na početu nove sezone, iste te 2015. godine došao u halu sa šeširom na glavi, vidno smršao – Hočkinov limfom. Hemoterapije. Tri dana pred početak sezone, Flip je preminuo.
Prvo što je Riki uradio, bio je poziv kući. Želeo je od oca da čuje tačne prognoze vezane za majku. Samo je želeo da se vrati…
Tokom Ol-star pauze u tome je i uspeo i kada je nakon što je pritisnuo zvono, na ulaznim vratima ugledao njeno nasmejano lice, bio je najsrećniji čovek na svetu. Kao onda kada su pisali da je on budućnost. Kada onda kada su ga bodrili, hvalili i za njim vrištali na ulici. Kao onda kada je jednim pasom iz pameti isterivao čitavu odbranu i tribine pune ljudi koje ga obožavaju. Kao više nikada u životu.
Mama mu je preminula nekoliko nedelja po završetku sezone
Riki je od odlaska u NBA imao jedan isti ritual. Pred početak treninga uvek pozove mamu na „FejsTajm“. Na početku nove sezone nije imao koga da pozove. Ali nije želeo da obriše njen broj. Ponekad joj je, priznao je to, slao i tekstualne poruke. Bio je to uvod u tešku depresiju. I put na kom su mu ponovo pomogli njegovi timovi – porodica i Timbervulvsi.
„Želeo sam samo da budem ono što sam nekada bio – mamin dečak“, rekao je novinarima kada je depresiju već ostavljao iza sebe. Pokrenuo je fondaciju za borbu protiv raka, prošao kroz trejd u Jutu, kupio novi stan u Solt Lejk Sitiju i morao da prihvati da više neće imati priliku da u njemu ugosti sve koje želi.
Da je sve tako bolno prolazno. Da je život kao jedan napad u košarci.
Pišljive 24 sekunde u kojima jedan pogrešan pas sve može da završi.
A Riki je od najranijeg detinjstva bio tip koji je umeo da pronađe pravo rešenje.
Sve što se od tada do danas dogodilo, bilo je testiranje života. I novi košarkaški padovi. I povratak u Mineapolis, grad koji je voleo do bola za izgubljenom radošću. I pandemija koronavirusa u kojoj je ponovo gubio. I odlazak u Klivlend i neke nove povrede. I neki stari, dobro poznati, mrakovi.
Na kraju, Riki je odlučio da pritisne dugme za pauzu.
Došlo je vreme za odmor od košarke i borbu u kojoj je protiv njega defanzivac dugih ruku koje ga dave u trenucima nemoći i snažnih nogu koje se svaki put vrate da mu otimaju dribling, kada god pomisli da ih se konačno rešio.
Došao je trenutak da sve ono što je proživeo od predtinejdžerskog doba do danas, sve ono što ne može da stane u ko zna koliko običnih života, procesuira, napravi video analizu, a zatim vizuelizaciju i onda pokuša da pronađe rešenje.
Feniks se digao iz pepela
Rubio je uzeo kartu za još jedan ples, a domaćin je bila njegova Barselona. Blaugrana je oberučke prihvatila iskusnog majstora košarke u verovatno njegovom poslednjem „plesu“, a Riki je depresiji rekao „adios“.
Dirigentska palica ide u ruke čarobnjaku sa brojem devet, koji će nakon svih životnih brodoloma pokušati da Barsi donese toliko dugo čekanu i željenu titulu prvaka Evrope. Ako kojim slučajem dođe do toga, bilo bi to nešto nalik filmskoj priči. Andres, Flip i Toma sa nekog lepšeg mesta sigurno navijaju kao nikada do sad.
