Čekajući u redu kako bih dobio akreditaciju za Svetski festival mladih u Sočiju, čuo sam jezike za koje nemam pojma koji su, ali mogu naslutiti. Vidio sam toliko različite ljude, a koje spaja oduševljenje ovim gradom koji je 2014. godine bio domaćin zimskih olimpijskih igara.
I nema u njemu ništa toliko sjajno što bi vas ostavilo bez daha. Još jedan veliki grad, sa oko 350.000 ljudi sa sadržajem svojstvenim za svaki veliki grad. Ono što jeste zanimljivo, a što se može videti na primer i u Grčkoj, jeste to da dok šetate obalom uz Crno more, koju krase palme i drugo drveće kakvo viđamo na Mediteranu, u daljini pogled vam se proteže direktno na visoke planine pokrivene snegom.
Oslobađanje okova izolacije
Bio je ovaj grad te 2014. godine centar sveta, a sada deceniju posle pokušava ponovo da vrati svoju, ali i slavu Rusiji, tako je, bar na kratko, oslobodi okova izolacije u koju pokušava da je stavi politički zapad. Organizaciono ovaj Festival nije sigurno ni približan Zimskim olimpijkim igrama, ali refleksije i značaj možda mogu biti dugoročnije od onog koje su imale Igre.
Stojeći u redu, sat drugi, osvrtao sam se oko sebe i posmatrao stotine, hiljade onih koji čekaju kao i ja. Manjkavosti u organizaciji koje usporavaju brojne procedure izazivaju ogromnu nervozu i kod mnogo smirenijih od mene (što nije teško biti). Ipak, primetio sam da te nervoze kod većine nema. Njima su te spore procedure izgleda prirodne, odnosno njima je ovakav vid organizacije uopšte stran, pa te manjkavosti i ne primećuju.
Na ulazu u sam centar čekaju vas brojni volonteri, koji sa raznim rekvizitima, pomalo isforsirano, uzvikuju “Zdravstvuj!”, “Helooouu”, “Olaaa” time verovatno nastojeći da pokažu svoje gostoprimstvo. Nisam se time oduševio, kao ni brojne kolege, jer smo bili preumorni od puta i zadnje što nam je trebalo je da nas neko pokušava opustiti dok nas vodaju u nove redove. Međutim, mi smo svojevrsni izuzetak.
U samom kompleksu gde smo smešteni, sporadično možete čuti pesmu brojnih naroda, uzvike oduševljenja i videti osmehe i želju za upoznavanjem. Gledajući to i njihovu opuštenost u redovima u kojima se čeka, shvatio sam da se oni osećaju prihvaćeno i da su konačno u svetu prepunom nepravde, gde deo zemalja se postavlja tutorsku, nekome važni. I to je suština – Rusija ih je prepoznala i otvorila im ulaz u svet. Dala im je priliku da budu deo sveta – ne formalno, nego suštinski. Da budu viđeni i da se njihov glas čuje, kultura prepozna.
Razbijena zapadna slika o Rusiji
U jeku sankcija, pokušaja izolacija, podela sveta, pa i svojevrsnog trećeg svjetskog rata, Rusija je odlučila da to sve zanemari i pokaže svima da može i drugačije od kalupa koji su danas nametnuti. I uspela je. U ovom gradu povezala je 20.000 ljudi i pokazala se kao zemlja koja spaja i daje šansu manjima, tako razbijajući floskule koje o njoj ispaljuju zapadni mas mediji. Slika o zemlji koja želi da potlači manje od sebe je razbijena u paramparčad, a u svet je poslata slika zemlje koja je manje prigrlila i pokazala se kao prijatelj tih zemalja. Prijatelj koji je veći i snažniji, ali koji ne pokušava da vas promeni, nego vas radosno prihvata takve kakvi jeste. Soči je danas jedini grad na planeti u kojem možete videti zastavu Nemačke, Rusije, Velike Britanije, Kine jednu pored drugih. Jedini grad u kojem učesnici iz 180 zemalja sveta ja ceremoniji uzvikuju: “Rasija!”
Soči 2024. godine pokazuje šta znači multipolarni svet – svet u kojem su svi važni, u kojem niko nije podređen ili nadređen. Svet koji funkcioniše na dobrim i pravednim principima, u kojem je svaki čovek poštovan. I možda ima neke nedostatke, poput onih u organizaciji festivala, ali suština je da su ti nedostaci nebitni u odnosu na suštinu.
