Svetska zdravstvena organizacija proglasila je usamljenost globalnom zdravstvenom pretnjom, a stručnjaci upozoravaju da je njen uticaj na smrtnost jednak pušenju 15 cigareta dnevno.
Američki hirurg dr Vivek Marti smatra da su posledice usamljenosti po zdravlje ozbiljnije od onih povezanih sa gojaznošću i fizičkom neaktivnošću. Iako se usamljenost često doživljava kao problem stanovništva u razvijenim zemljama, Marti je rekao da je jedna od četiri starije osobe usamljena u svim regionima sveta. Kod starijih odraslih osoba, usamljenost je povezana sa 50 odsto povećanim rizikom od razvoja demencije i 30 odsto povećanim rizikom od moždanog udara. Usamljenost utiče i na život mladih ljudi – između pet i 15 odsto adolescenata je usamljeno (u Africi 12,7 odsto, a u Evropi 5,3 odsto), pokazuju analize međunarodne komisije Svetske zdravstvene organizacije.
Usamljenost prevazilazi granice i postaje globalni problem javnog zdravlja koji utiče na svaki aspekt zdravlja, blagostanja i razvoja. Društvena izolacija ne poznaje ni godine, ni granice – rekla je izaslanica Afričke unije pri SZO Kido Mpemba, piše „Gardijan”, a prenosi Tanjug.
Kako za „Politiku” ističe dr Milena Kostić, sekretar Sekcije opšte medicine Srpskog lekarskog društva, veoma je važno to što je SZO izneo ove podatke koji su povezani sa mentalnim zdravljem, čije je unapređenje jedan od osnovnih zadataka SZO u ovom trenutku.
Posledice kovida 19 po mentalno zdravlje
Pandemija kovida 19 donela je dosta loših stvari na mnogim poljima, a posebno u oblasti mentalnog zdravlja. Jedan od problema je upravo socijalna izolacija koja može biti povezana sa usamljenošću. Kada dođu u ordinaciju lekara, ljudi uglavnom kažu da su usamljeni ako to jesu, a mi primećujemo da su se posle pojave korone dosta izmenili i otuđili. Često su uplašeni, zbunjeni. I oni koji su potpuno mentalno i duševno zdravi, promenili su se. Nema više onog jednostavnog, slobodnog pristupa. Mnogo im znači kada imamo više vremena da popričamo sa njima, kako bismo malo „zagrebali po površini” i videli koji problem ima svako od tih ljudi. Nekada nam ljudi dolaze bez jasnog zdravstvenog problema, u osnovi tražeći pomoć zbog usamljenosti i drugih problema porodične ili socijalne prirode. Uspeh je ako uspemo da im „otvorimo” oči i pomognemo im kako ne bi bežali u bolest jer se i to dešava. Neki postaju hipohondri jer izbegavaju da se suoče sa stvarnim problemom koji je sasvim druge prirode – pojašnjava dr Kostić.
Biti sam i biti usamljen nije isto, naglašava naša sagovornica. Usamljenost je jedan lični osećaj koji može da bude prisutan i kada je čovek okružen ljudima. Mnogi su usamljeni u braku, vezi, porodičnom okruženju.
To je jedan osećaj u kome se čovek nekako oseća sam i izolovan od drugih, čak i kada živi u zajednici i deluje srećno. Ako je nasmejan ne znači da je zaista srećan. Način života, brzina, obaveze, otuđenost, utiču na osećaj usamljenosti. Korišćenje društvenih mreža uprkos mišljenju da će pojačati socijalizaciju, nekada je i umanjuje. Umesto da budu povezaniji, ljudi se sklanjaju jedni od drugih i komuniciraju samo preko tih platformi. Ako je neko stalno prisutan na društvenim mrežama ne znači da je ispunjen i srećan. Usamljenost nije isto što i depresivnost, ali može biti korak ka depresiji – smatra dr Kostić.
Predsednica Kraljevskog koledža lekara opšte prakse dr Kamila Havtorn povezala je ovaj trend sa usamljenošću i gubitkom društvenih kontakata.
Usamljenost dovodi ljude do 50 odsto povećanog rizika od rane smrti u poređenju sa onima sa dobrim društvenim vezama – rekla je dr Havtorn.
Šta prethodi usamljenosti
Dr Milena Kostić dodaje da ljudi moraju da se pozabave sobom i da ne guraju probleme „pod tepih”. Pre pojave usamljenosti i depresije kod osobe se javlja tuga, što je neophodno da uoči neko iz njenog okruženja. Kada ljudi nisu svesni usamljenosti i to dugo traje, vremenom prelazi u hronično stanje, pa se otvara šansa da problem preraste u nešto veće – psihološki poremećaj, depresiju, anksioznost, povlačenje u sebe, agresiju…
U osnovi se krije jedno veliko nezadovoljstvo. Svi moramo da nađemo malo vremena za sebe i za svoje najmilije, a zatim i za sve druge ljude iz okruženja. Ako se primeti da imamo probleme sa nekim ljudima, treba razmisliti o tome da se ti odnosi nekako „poprave” ili da se „iseku” i da se nađu neke nove osobe koje će nam prijati u druženju. Imala sam nedavno pacijentkinju koja mi je rekla: „Zaplakala bih a nemam sa kim, nemam kome da pričam o svojim problemima.” Često smo ispovedaonica pacijentima, ali je dobro ako se posle razgovora sa lekarima osećaju bolje – kaže dr Kostić.
Naša sagovornica naglašava da su deca u posebnom riziku od usamljenosti i pojave zdravstvenih problema koje vremenom ona donosi sa sobom, što može u budućnosti izazvati neka devijantna ponašanja.
