Светска здравствена организација прогласила је усамљеност глобалном здравственом претњом, а стручњаци упозоравају да је њен утицај на смртност једнак пушењу 15 цигарета дневно.
Амерички хирург др Вивек Марти сматра да су последице усамљености по здравље озбиљније од оних повезаних са гојазношћу и физичком неактивношћу. Иако се усамљеност често доживљава као проблем становништва у развијеним земљама, Марти је рекао да је једна од четири старије особе усамљена у свим регионима света. Код старијих одраслих особа, усамљеност је повезана са 50 одсто повећаним ризиком од развоја деменције и 30 одсто повећаним ризиком од можданог удара. Усамљеност утиче и на живот младих људи – између пет и 15 одсто адолесцената је усамљено (у Африци 12,7 одсто, а у Европи 5,3 одсто), показују анализе међународне комисије Светске здравствене организације.
Усамљеност превазилази границе и постаје глобални проблем јавног здравља који утиче на сваки аспект здравља, благостања и развоја. Друштвена изолација не познаје ни године, ни границе – рекла је изасланица Афричке уније при СЗО Кидо Мпемба, пише „Гардијан”, а преноси Танјуг.
Како за „Политику” истиче др Милена Костић, секретар Секције опште медицине Српског лекарског друштва, веома је важно то што је СЗО изнео ове податке који су повезани са менталним здрављем, чије је унапређење један од основних задатака СЗО у овом тренутку.
Последице ковида 19 по ментално здравље
Пандемија ковида 19 донела је доста лоших ствари на многим пољима, а посебно у области менталног здравља. Један од проблема је управо социјална изолација која може бити повезана са усамљеношћу. Када дођу у ординацију лекара, људи углавном кажу да су усамљени ако то јесу, а ми примећујемо да су се после појаве короне доста изменили и отуђили. Често су уплашени, збуњени. И они који су потпуно ментално и душевно здрави, променили су се. Нема више оног једноставног, слободног приступа. Много им значи када имамо више времена да попричамо са њима, како бисмо мало „загребали по површини” и видели који проблем има свако од тих људи. Некада нам људи долазе без јасног здравственог проблема, у основи тражећи помоћ због усамљености и других проблема породичне или социјалне природе. Успех је ако успемо да им „отворимо” очи и помогнемо им како не би бежали у болест јер се и то дешава. Неки постају хипохондри јер избегавају да се суоче са стварним проблемом који је сасвим друге природе – појашњава др Костић.
Бити сам и бити усамљен није исто, наглашава наша саговорница. Усамљеност је један лични осећај који може да буде присутан и када је човек окружен људима. Многи су усамљени у браку, вези, породичном окружењу.
То је један осећај у коме се човек некако осећа сам и изолован од других, чак и када живи у заједници и делује срећно. Ако је насмејан не значи да је заиста срећан. Начин живота, брзина, обавезе, отуђеност, утичу на осећај усамљености. Коришћење друштвених мрежа упркос мишљењу да ће појачати социјализацију, некада је и умањује. Уместо да буду повезанији, људи се склањају једни од других и комуницирају само преко тих платформи. Ако је неко стално присутан на друштвеним мрежама не значи да је испуњен и срећан. Усамљеност није исто што и депресивност, али може бити корак ка депресији – сматра др Костић.
Председница Краљевског колеџа лекара опште праксе др Камила Хавторн повезала је овај тренд са усамљеношћу и губитком друштвених контаката.
Усамљеност доводи људе до 50 одсто повећаног ризика од ране смрти у поређењу са онима са добрим друштвеним везама – рекла је др Хавторн.
Шта претходи усамљености
Др Милена Костић додаје да људи морају да се позабаве собом и да не гурају проблеме „под тепих”. Пре појаве усамљености и депресије код особе се јавља туга, што је неопходно да уочи неко из њеног окружења. Када људи нису свесни усамљености и то дуго траје, временом прелази у хронично стање, па се отвара шанса да проблем прерасте у нешто веће – психолошки поремећај, депресију, анксиозност, повлачење у себе, агресију…
У основи се крије једно велико незадовољство. Сви морамо да нађемо мало времена за себе и за своје најмилије, а затим и за све друге људе из окружења. Ако се примети да имамо проблеме са неким људима, треба размислити о томе да се ти односи некако „поправе” или да се „исеку” и да се нађу неке нове особе које ће нам пријати у дружењу. Имала сам недавно пацијенткињу која ми је рекла: „Заплакала бих а немам са ким, немам коме да причам о својим проблемима.” Често смо исповедаоница пацијентима, али је добро ако се после разговора са лекарима осећају боље – каже др Костић.
Наша саговорница наглашава да су деца у посебном ризику од усамљености и појаве здравствених проблема које временом она доноси са собом, што може у будућности изазвати нека девијантна понашања.
