За оне који не познају црквену праксу, пољубац руке свештенику може дјеловати као чин покорности, па чак и сујевјерја.
Међутим, овај обичај у православној традицији има дубоко значење које није везано за личност свештеника, већ за оно што он представља и што носи.
Рука која даје Христа
Прије свега, свештеник је тај који у Литургији узима хљеб и вино и — по сили Духа Светога — узноси их Господу, а затим их, већ освећене као Тијело и Крв Христову, даје народу. Његова рука је, у том тренутку, оруђе божанске тајне.
Свети Јован Златоусти пише:
„Не мисли да човјек дотиче твоју главу (при причешћу), него Христова рука — јер свештеник стоји ту умјесто Њега.“
Дакле, када вјерник љуби руку свештенику, он не љуби човјека, већ поштује благодат која му је повјерена.
Апостолско предање
Обичај љубљења руке подстиче још из апостолских времена. У посланици Римљанима (16, 16), апостол Павле позива вјернике:
„Поздравите један другога светим цјеловом.“
Овај “свети цјелов” (пољубац) временом се усталио и у односу између вјерника и свештеника — као израз поштовања, љубави и благодати. У монашким заједницама обичај је био да млађи монаси љубе руку игуману, као знак послушности, али и захвалности.
Није личност – већ служба
Важно је разумјети да се не љуби особа, већ служба — свештенички чин. Свештеник је грешан као и сваки други човјек, и црквена пракса то не скрива. Али благодат коју је примио не долази од његове личности, већ од Господа, кроз рукоположење (хиротонију).
Зато старији вјерници често кажу:
“Не љубим тебе, оче, него оно што ти носиш.”
Исто важи и за епископа, чија рука носи печат пунине свештенства — јер је епископ насљедник апостола, што потврђују и ријечи са сваке литургије:
„Епископ је икона Христова.“
Улога покрета тијела у вјери
Православље је вјера цјелокупног човјека: ума, срца и тијела. Није случајно што се молимо тијелом (чинимо поклоне, крстимо се), постимо тијелом, причешћујемо тијелом. Исто тако и показујемо поштовање — тијелом.
Љубљење руке је стога молитвени гест, једнако као и поклон пред иконом.
Закључак
У времену када се све мјери према спољашњости, лако је изгубити из вида суштину.
Пољубац руке свештенику није идолопоклонство нити подложност човјеку — то је тихо признање: Ова рука је давала Христа, ова рука је освећивала, крштавала, помазивала, благосиљала. И због тога је љубљена — не због ње саме, него због Онога чије име носи у сваком благослову:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.“
