Пре него што се дотакнемо теме духовног руковођења, неопходно је рећи неколико речи о самом религијском животу, јер је то управо оно чему духовни ментор треба некога да научи.
Како је структурисано религиозно искуство?
Свака религијска традиција заснива се на преношењу духовног искуства са генерације на генерацију. Сама латинска реч traditio значи „преношење“. Словенски еквивалент традиције – предање – такође указује на ово значење: оно што се предаје, преноси. У ужем смислу, религијско искуство се схвата као мистично искуство, али се не ограничава само на то.
У ширем смислу, религиозно искуство обухвата пет главних области духовног живота и делатности:
мистика;
ритуалне праксе и литургијски обреди;
перцепција светих текстова, музике и слика;
рефлексија, укључујући теологију и религијску философију и
искуство комуникације унутар верске заједнице.
Ових пет сфера се пресецају, стварајући разноликост религијског искуства која лако може збунити неискусне. Зато све верске традиције садрже фигуру духовног ментора, некога ко влада овом разноликошћу искустава и способан је да је пренесе другима. У православном хришћанству, такав ментор се назива духовни отац или духовник.
Како и када је настало духовно очинство?
Први духовни учитељи за хришћане били су апостоли – ученици који су следили самог Исуса Христа. Од самог почетка хришћанске заједнице, они су заузимали посебан положај и имали су ауторитет сведока Христовог живота. Касније су се у цркви појавили и други ауторитативни учитељи који нису били директно међу Исусовим ученицима, али су поседовали не мање жива и вредна духовна искуства. На пример, апостол Павле, коме се Христос јавио у мистичној визији. Ови учитељи су такође почели да се називају апостолима. Међу апостолима је било и жена: на пример, равноапостолне Марија Магдалина, Текла (ученица апостола Павла), Маријамна (сестра апостола Филипа) и друге. Апостоли су основали заједнице у разним градовима, постајући им духовни очеви или мајке. Пресвета Богородица је уживала посебан ауторитет током свог живота, па су чак и сами ученици Христови слушали њене духовне савете.
Временом је ауторитет апостолских наследника учврстило свештенство, које је имало посебно посвећење — хиротонију, или рукоположење. Улога духовних ментора и учитеља постепено је прелазила на епископе и свештенике. Међутим, ауторитет учитељства је сачуван чак и међу онима које данас називамо лаицима,. На пример, Нона, мајка Светог Григорија Богослова, имала је овај ауторитет. Овако је о њој писао њен син: „жена коју је Бог дао мом оцу није била само његова сарадница, што није сасвим изненађујуће, већ и његов вођа“ (Свети Григорије Богослов, Беседа 18). Међу духовним менторима били су искусни богослови и дидаскали (дословно, школски учитељи).
У четвртом веку, са појавом монаштва у Египту, Сирији, Малој Азији и на Западу, аскете и подвижници који су свој живот у потпуности посветили Богу почели су да се цене као духовни ментори. Заједнице су постепено почеле да се окупљају око њих, и тако су настали први манастири. Повучени од светских брига, они су се фокусирали на духовни живот – молитву, борбу са страстима, тумачење светих текстова и састављање химни и правила. Међу монасима се појавила пракса редовног исповедања својих мисли духовном оцу – авви – на основу које је овај други могао да прилагоди духовну праксу својим ученицима. Временом, монашке праксе су превазишле зидове манастира и прошириле се међу лаицима у облицима које данас називамо духовништвом.
Која је разлика између духовног оца и исповедника?
Савремена пракса духовног руковођења се обично комбинује са исповешћу. Међутим, исповест треба разликовати од духовног руковођења. У исповести, свештеник који је слуша делује као сведок између особе која исповеда своје грехе и Бога, који их ослобађа. Исповест је повезана са осећајем дубоког покајања, што се на грчком назива метаноја, што дословно значи „промена ума“. Овде свештеник ћутке сведочи о исповести и запечаћује је изговарањем молитвене формуле, која чини основу свете тајне покајања. У тренутку изговарања формуле, он постаје инструмент Божји. Грех, према хришћанском учењу, одлучује особу из Цркве, али у светој тајни исповести долази до поновног уједињења. Исповест је значајна прекретница у животу особе.
Духовни разговор у којем свештеник даје савете или процењује стање особе више није исповест, већ исповедање помисли – иста изворна монашка пракса духовног руковођења. За разлику од исповести, којој особа приступа као одлучена, исповедање помисли не захтева прибегавање светој тајни покајања. Ако се исти греси исповедају изнова и изнова без икакве значајне промене, то не значи да је особа непоправљиви грешник. Они су једноставно помешали исповедање грехова са исповедањем помисли. Већина савремених приручника за припрему за исповест заварава читаоца у овоме и, заправо, припрема га за исповедање помисли. Право исповедање греха је увек јединствен егзистенцијални догађај, док је исповедање мисли мукотрпан, свакодневни рад на сопственим мислима и понашању. Да бисте духовном оцу испричали о својим помислима, не морате нужно стајати пред исповедниковом говорницом. То се може учинити било где, укључујући и онлајн.
Сваки свештеник, силом благодати свештенства, може да изврши свету тајну исповести, али не може свако бити духовни отац. У Грчкој, духовни отац добија посебну дозволу од епископа, и није сваком свештенику дозвољено да врши духовно руковођење. У Русији се историјски развила другачија пракса, према којој сваки свештеник може да пружа духовне савете и врши духовно руковођење. Ова пракса има и негативну страну: свештеник који нема потребно духовно искуство може злоупотребити свој ауторитет и грубо се мешати у духовни живот других. Ова појава је позната као „младостарчество“. Свети синод Руске православне цркве је 1998. године осудио ову појаву и упозорио свештенство да не злоупотребљава свој ауторитет.
Андреј Шишков је руски теолог, секретар Синодалне библијско-богословске комисије (2015–2020), универзитетски предавач, руководилац редакције за религију Велике руске енциклопедије (2019–2022), аутор Телеграм канала „Тёмная теология“.
Текст је изворно објављен на сајту „Жизнь со смыслом“ на:
https://so-smislom.ru/blog/church-life/tpost/cb8uudftv1-kakim-dolzhen-bit-duhovnik-i-kak-ego-nai
Превео Владимир Коларић
