Широм Европске уније, фабрике се затварају или тихо смањују производњу. Хемијска постројења, челичане, произвођачи ђубрива – најенергетски интензивнији сегменти привреде – или се селе у иностранство или се у потпуности гасе.
Ово није привремени застој. Европа се није извукла из енергетске кризе 2022. године и неће ускоро. Оно што је најалармантније у вези са овом невољом јесте да европско руководство није у стању да схвати шта му се дешава.
Креатори политика нису несвесни губитка конкурентности, али њихов приступ суочавању са проблемом укорењен је у погрешној парадигми. Они желе да спусте цене енергије, али мало размишљају о трошковима на нивоу система. Вођени трајном вером у моћ политике да превазиђе физичка ограничења, они једноставно прераспоређују терет опадајућег енергетског вишка кроз сложени приказ политичке вештине.
Оно од чега Европа највише пати јесте дубока, цивилизацијска енергетска неписменост, коју ћемо настојати да истражимо.
План ЕУ је „Енергетско самоубиство“
Словачки премијер Роберт Фицо недавно је назвао план ЕУ да до наредног новембра у потпуности укине увоз руског гаса „енергетским самоубиством“. Запањујуће је да Европа ништа није научила из последње четири године и да поново, пуном брзином, иде истим путем.
Посебно је прикладно што се ово самоубиство тако ревносно предузима под погрешним уверењем да се тиме супротставља спољном противнику. Историчар Арнолд Тојнби је рекао да, уз ретке изузетке, цивилизације не бивају убијене већ изврше самоубиство.
Али ниједна цивилизација намерно не бира пут у пропаст, а Европа је и данас углавном задовољна својим одбацивањем руског гаса, док наставља да полаже наде у зелену енергетску транзицију, иако се она пред нашим очима расплиће.
Не треба да изненађује што се период врхунског оптимизма у погледу енергетске транзиције – који је кулминирао Зеленим новим договором 2019. године – савршено поклопио са врхунцем испорука руског гаса Европи 2018–2019.
Способност Немачке, на пример, да током претходне две деценије снажно субвенционише свој сектор обновљивих извора енергије била је заснована на енергетском вишку који је произилазио из коришћења јефтиног руског гаса. Другим речима, просперитет неопходан да се бави обновљивим изворима био је директна функција напајања индустрије јефтином енергијом.
Идеје и уверења: Дубинска парадигма Европе
Шпански филозоф Хосе Ортега и Гасет правио је разлику између „идеја“ и „уверења“. Идеје су ближе површини: усвајамо их, расправљамо о њима, примењујемо их и одбацујемо по потреби. Уверења су, насупрот томе, дубља и мање преиспитана. Она настањују слабо осветљене подземне просторе нашег бића. Ми их не толико поседујемо колико у њима живимо, и она тихо обликују оквир унутар којег се све наше идеје формирају.
У случају Европе, међу тим уверењима је и непоколебљива вера у способност административне домишљатости да превазиђе физичка ограничења. Само ако се пронађе права комбинација политика, обезбеде одговарајуће субвенције, успостави права сарадња, донесу прави прописи, све се може довести у ред – физичка стварност нека иде дођавола. Европа расправља о политици (идејама), али ретко о основним претпоставкама (уверењима).
Једно сродно уверење гласи да се одлучујуће полуге економског живота не налазе у физичкој стварности или трошковима на нивоу система, већ искључиво у сфери цена. Већина модерне економске теорије развила се у време када је енергетска компонента економске активности била скривена – не зато што је била безначајна, већ зато што је енергетски трошак добијања енергије био довољно низак да не изазива поремећаје.
Управо су те претпоставке обликовале европско размишљање о енергији последњих деценија. Оне су водиле размишљању које је Европу гурнуло у кризу и потом обликовале одговор на њу.
Криза 2022: прерасподела уместо смањења трошкова
Године 2022. велепродајне цене су скочиле на више од 300 евра по мегават-сату, отприлике десет пута више од историјског просека. Уследило је увођење огромног административног апарата, не да би се снизили трошкови енергије, већ да би се они прерасподелили. Уведене су горње границе цена за домаћинства, замрзнуте регулисане тарифе. Владе су увеле порезе на екстрапрофит енергетских компанија. Директне субвенције су обезбеђене како би се надокнадили губици настали услед тих мера.
Потом је уследила грозница ЛНГ-а. Изграђени су плутајући терминали, нове гасне везе. Закључени су дугорочни уговори о ЛНГ-у по знатно већим ценама. ЛНГ испоручује мање нето енергије него гас из гасовода, док су процеси течњења, транспорта и регасификације енергетски интензивни.
Прелазак на ЛНГ већ је коштао ЕУ десетине милијарди евра унапред, не рачунајући већу цену самог гаса. Пошто се велики део инфраструктуре финансира дугом и јавним гаранцијама, и наплаћује кроз мрежне накнаде, рачун ће се плаћати деценијама.
Цена није исто што и трошак
Ако су ценовни сигнали непотпуни или искривљени, и ако се новчани трошкови распоређују кроз систем и могу се манипулисати или прикривати, онда не само да немамо појма колики је прави трошак енергије, већ немамо ни начин да га појмимо. Чак и када бисмо дошли до неке новчане цифре, шта би она заправо значила?
Алтернатива је да се енергија схвати не у новчаним, већ у енергетским терминима. Потребна је енергија да би се добила енергија. Бушење нафте, транспорт, рафинација и складиштење – све су то енергетски интензивни процеси.
Процес који троши један џул енергије да би добио један џул не ствара економски вишак. Ниједан износ финансијског инжењеринга не може променити основни енергетски биланс. Или се производи енергетски вишак, или се не производи.
Када енергија постане скупља, навикли смо да разлику видимо само у ценама. Али прави проблем лежи у томе што се више реалних економских ресурса мора усмерити на обезбеђивање исте количине енергије. Тај капацитет је, на крају, функција примењене енергије и ограничен је количином расположивог енергетског вишка.
Када обезбеђивање енергије апсорбује све већи део тог вишка, мање остаје за све остало. Стварни трошак енергије мери се енергијом самом.
Привид стабилности и пад потражње
Иако су цене гаса пале на око 27 евра по мегават-сату, европска потрошња је око 20% нижа него пре 2022. То је уништавање тражње које се представља као стабилност.
Енергетски интензивни делови привреде су нестали, преселили се или се смањили. Потрошња пада, цене се смањују, али индустрија се не враћа. Компаније попут BASF-а, Dow-а и Thyssenkrupp-а већ су делимично или потпуно отишле.
Оно што се представља као загонетка – зашто конкурентност опада упркос паду цена – заправо је исход опадања енергетског вишка. Конкурентност је последица, а не узрок.
Економија као енергетски систем
Економија није само монетарни систем у којем се физичка ограничења могу уклонити политиком. Не постоји начин да се закони термодинамике пониште прерасподелом финансијских потраживања.
Да је економија у својој суштини енергетски систем, било би болно очигледно да то није цивилизацијска слепа тачка. Упоредите раст светске популације и укупну потрошњу енергије од неолитске револуције до данас – криве су готово нераздвојиве.
Вацлав Смил у делу „Енергија и цивилизација“ тврди да је свака историјски успешна енергетска транзиција доносила нето предности у енергетској густини и продуктивности система. Управо тај ниво системске продуктивности Европа не жели да сагледа.
Европска административна држава троши све више енергетског вишка. Џозеф Тејнтер је упозоравао на опадајуће приносе растуће сложености и краткорочне добитке по цену дугорочне крхкости. У случају Европе, сложеност решења је запањујућа, али су чак и краткорочне користи прилично скромне.
