Музички догађаји у Србији, који су одржани ове јесени, пружају могућност за занимљиву анализу: мада је финансијска подршка државе све скромнија и несигурнија, организован је знатан број фестивала уметничке музике. Колико се та ситуација одразила на њихову садржину и колико су сналажење, знање и способност њихових уредника и организатора били пресудни за њихов концепт и домет?
Крајем септембра започела је Међународна трибина композитора и са тринаест концерата на којима је изведено преко седамдесет композиција зашла у прву недељу октобра – захваљујући подршци СОКОЈ-а и веома комплексној организацији која је обухватала успостављање партнерске сарадње са Музичком продукцијом РТС-а, са разним концертним просторима у Београду и настојања у формирању и неговању једне знатне и значајне групе наших уметника који своје ангажовање у интерпретацији српске музике сматрају својом обавезом. Оваај изузетни пројекат већ низ деценија доприноси у огромној мери афирмацији српског музичког стваралаштва и његовом контакту са светским стремљењима. Склад између нових композиција за разне солисте и ансамбли и већ класичних вредности нашег стваралаштва, усаглашеност одабране музике и простора у коме се изводи, ангажовање наших истакнутих уметника који обезбеђују високе интерпретативне домете – све те одлике допринеле су да и овогодишњи програм трибине буде узор и као концепт и као садржина. Упркос неким наводима да је намењен уском кругу публике и да нема шири домет, привукао је велики број посетилаца.
Недељу дана после трибине започео је Бемус. За све поклонике музике који се сећају давних година када је Београд за време тог фестивала био светски музички подијум у правом смислу те речи, када је тридесетак концерата у току две недеље представљало својеврстан изазов за публику, када су извођена значајна и захтевна нова дела српских аутора – прва најава овогодишњег фестивала са пет концерата, ослоњених углавном на домаће снаге, изазвала је револт и међу професионалним музичарима и међу љубитељима музике. Организатори су осетили тај бунт и покушали да га ублаже са још додатих пет концерата. То је још јасније показало да фестивал нема чврст концепт, да представља збир концерата који би могли да се догоде током било које концертне сезоне. Па ипак, за широку публику био је привлачан реситал Максима Венгерова, а за професионалне сладокусце комплетан Равелов клавирски опус у извођењу Александра Маџара, кога одраније знамо као врсног интерпретатора суптилних нијанси у делима овог аутора.
Готово паралелно са Бемусом, у Новом Саду је одржан Номус, где су од осам концерата три припала нашим оркестрима (Војвођанска филхармонија са Александром Марковићем, Београдска филхармонија са Карлом Понтијем и Симфонијски оркестар РТС-а са Србољубом Динићем) – неки са истим, а неки са програмима сличним Бемусу. И овде су били присутни и потенцирани разноврсност и разноликост, без неке чврсте окоснице, мада су сусрети са Кемалом Гекићем и продори у неке граничне жанрове и реконструкције увек занимљиви публици.
На истом принципу рађен је и нишки фестивал. Упоређујући програм Нимуса са претходна два уочава се да су организатори имали сопствене путеве ангажовања уметника, па и формирања програма, у коме је на појединим концертима успостављана сарадња између домаћих и страних уметника, као и између уметника из разних средина. Можда би то могла бити једна дискретна и скривена нит овог фестивала.
Јединствен пример су Сомборске музичке свечаности, које је пре 65 година осмислио наш истакнути пијаниста Душан Трбојевић. После година стасања, па превирања и посртања, фестивал је прихватила једна група истакнутих уметника са пијанистом Михајлом Зурковићем на челу, која програм припрема пажљиво, увек са једном окосницом, а ипак привлачан за широки аудиторијум. „Овогодишњи концепт фестивала више је од уметничког догађаја, концепт који тежи афирмацији, променама, разумевању и прихватању женског музичког израза у ширем друштвеном контексту. Композиторке, интерпретаторке, музе, кћерке, маме и баке су хероине СОМУС-а 2025”, пише у његовој најави. И заиста, није то био уобичајен поглед на женско писмо, већ један софистициран приступ и фино промишљање садржине. Ослањајући се на своје личне контакте, организатори су успели да анимирају и заинтересује уметнике европског ранга, а увидом у сопствене снаге да презентују и младе перспективне извођаче. У пет дана СОМУС је имао осам концерата са програмским насловима, који су подстицали машту и знатижељу публике, а имена уметника гарантовала су високе извођачке домете.
Врло дискретно, овим фестивалима се придружује и Замак уметничке музике. То је млад фестивал, везан за Врњачку Бању и њен леп концертни простор у Замку културе и у Трстенику. Ово је била пета година ЗУМ-а, који се залаже за „афирмацију класичне камерне музике, едукацију младих и унапређење музичког живота и развоја публике у Србији”. У три дана одржано је пет концерата од којих је први имао прави класични камерни карактер – Гудачки квартет Хајдна и Кларинетски квинтет Моцарта. Ефектну кларинетску деоницу тумачио је Дарко Перчевић, који је осмислио фестивал и носи највећи део организације.
Подстицање напора у деметрополизацији музике је један значајан потез Министарства културе на плану уметничке музике. Из извештаја о резултатима овогодишњег конкурса види се да су уз ове октобарске, финансијски подржани и музички фестивали у Лесковцу, Крагујевцу, Зајечару, Неготину, Ваљеву, Бечеју, Књажевцу, Врању, Ћуприји, Аранђеловцу, Руми, Сремским Карловцима… Одлуке су објављене средином ове године; сви озбиљни организатори знају да програм треба дефинисати много раније, а да истакнуте уметнике треба ангажовати неколико сезона унапред; довођење великих ансамбала из света није могуће без знатне подршке државе; евентуални спонзори требало би да имају олакшице, повластице и привилегије у неким доменима свог пословања. Реч је, дакле, о једном комплексном систему који би требало успоставити да би се дошло до врхунских домета. За сада, све зависи од умећа, умешности, спретности, комуникативности и личних контаката појединих уредника, организатора и њихових тимова.
