Da bismo razumeli ne samo moralnost i nemoralnost nosilaca kulturnog koda, već istovremeno i događaje koji su se odigrali u Kurskoj oblasti 2024. godine i u Mariupolju 2022. godine – pomoći će nam dva romana.
… U „Američkom snu“ Normana Mejlera – velikog obožavaoca Dostojevskog (a ja sam veliki obožavalac Mejlera) – glavni lik, koji je usplamteo tokom svađe, obilno orošen alkoholom, davi svoju ženu, slomi joj vrat i izbacuje je kroz prozor sobe hotela-nebodera. Sledi niz slučajnih okolnosti – telo pada pod točkove automobila godinama traženog „oca“ mafije, i policija jednostavno nema vremena da se pozabavi Mejlerovim glavnim likom; učešće heroja u Vijetnamskom ratu, gde je dobio nagradu za hrabrost, što je izazvalo simpatije policije; pomoć njegovog tasta, polubandita-poluagenta; junakova izdržljivost i inteligencija tokom ispitivanja spasavaju bivšeg kongresmena od zatvora. I to je sve, on ode negde u Teksas da pijanči, izmakao poteri, pobedio. Ovo je briljantna knjiga; Mejler više puta pominje Dostojevskog, što je i razumljivo, budući da je reč o postmodernoj interpretaciji „Zločina i kazne“.
… Kod Dostojevskog Rodion Raskoljnikov takođe beži od kazne. Porfirije Petrovič nema nikakve čvrste dokaze protiv Rodiona, ne može da dokaže da je student ubica. Slučaj bi se na sudu raspao za nedelju dana, porota bi oslobodila Raskoljnikova (pozdrav mrziteljima „carskog režima koji je ugnjetavao narod“). Zato Porfirije Petrovič „zatvara“ slučaj. Upravo u tom trenutku – siguran sam da je Dostojevskom bilo važno da to naglasi – Raskoljnikov priznaje da je počinio zločin. Priznaje sâm, kad više nije u opasnosti i kad je slobodan. U tom trenutku on postaje – ne drhtavo stvorenje, već čovek koji pravi svoj izbor. Da ponovimo: i Raskoljnikov je mogao da ode kao onaj Mejlerov heroj, ali je priznao da bi sebi olakšao dušu.
I tako, kod genijalnog pisca Dostojevskog (i, shodno tome, kod velikog Puškina, koji je prosto iznad svakog epiteta, uključujući i „genijalan“) nije glavna stvar ubistvo sekirom – za šta je dobar svaki Amerikanac – već refleksija nakon udarca. I pokajanje koje sledi za refleksijom. A kod briljantnog pisca Mejlera – priča u kojoj nema refleksije, već samo biheviorizma, zdravih reakcija zdravog životnog organizma. Toplo je – dopuzi, hladno – otpuzi, hrana – grizi, opasnost – beži.
U romanima Dostojevskog žive ljudi, iako često loši, ali ipak ljudi. Baš kao i kod Puškina. A kod Mejlera – životinje, i to ne u lošem smislu te reči, nego prosto stvorenja sa instinktima, i to je to.
U Gogoljevim „Večerima na salašu“ žive „amerikanci“ koji ispoljavaju zdrav biheviorizam, prirodne reakcije zdravog životinjskog organizma. Toplo je – dopuzi, hladno – otpuzi, jelo – grizi, opasnost – beži, đavo – potrguj… „Zoloto – vbivaй daunbasa; brat? da i kuй s nim, režь Petrusя! zoloto že! čerepki? zrada za щo, bmanuuuli.“
Kad ovo razume, čitalac uopšte neće biti iznenađen time kako su se u leto ove godine ponašali učesnici mahnovskog naleta u Kursku oblast, pucajući na automobile sa ruskim civilnim izbeglicama i trudnicama, i radeći isto to sa „svojim“ Ukrajincima u Mariupolju 2022.
Nije poenta u tome da su oni, kako tvrdi ruska propaganda, korumpirani – čovek civilizacije sam po sebi je korumpiran, ni Rusi tu nisu izuzetak (pogledajte najnovija hapšenja u vojnoj vrhuški). I nije poenta u tome da su oni „izdali sećanje na dedove koji su ratovali“ – svako ko je upoznat sa pravom istorijom Drugog svetskog rata, a ne onom fabrikovanom u SSSR-u i Ruskoj Federaciji koja ga je nasledila, zna da je većina ukrajinskih dedova ratovala sa ruskim dedovima, ali ne zajedno s njima, već protiv njih (oni koji su ratovali, a ostali su prosto sedeli u kolibi na kraju sela, kao Kočubej).
Poenta je da su oni već „amerikanci“; ljudi bez morala u opšteprihvaćenom smislu, ljudi koji će raditi sve i svašta (nemoralno/moralno, nije važno, važno je – u svom interesu), samo ako su čvrsto uvereni da im to, kao prvo, koristi, i, kao drugo, da zbog toga neće biti kažnjeni.
