Да бисмо разумели не само моралност и неморалност носилаца културног кода, већ истовремено и догађаје који су се одиграли у Курској области 2024. године и у Мариупољу 2022. године – помоћи ће нам два романа.
… У „Америчком сну“ Нормана Мејлера – великог обожаваоца Достојевског (а ја сам велики обожавалац Мејлера) – главни лик, који је успламтео током свађе, обилно орошен алкохолом, дави своју жену, сломи јој врат и избацује је кроз прозор собе хотела-небодера. Следи низ случајних околности – тело пада под точкове аутомобила годинама траженог „оца“ мафије, и полиција једноставно нема времена да се позабави Мејлеровим главним ликом; учешће хероја у Вијетнамском рату, где је добио награду за храброст, што је изазвало симпатије полиције; помоћ његовог таста, полубандита-полуагента; јунакова издржљивост и интелигенција током испитивања спасавају бившег конгресмена од затвора. И то је све, он оде негде у Тексас да пијанчи, измакао потери, победио. Ово је бриљантна књига; Мејлер више пута помиње Достојевског, што је и разумљиво, будући да је реч о постмодерној интерпретацији „Злочина и казне“.
… Код Достојевског Родион Раскољников такође бежи од казне. Порфирије Петрович нема никакве чврсте доказе против Родиона, не може да докаже да је студент убица. Случај би се на суду распао за недељу дана, порота би ослободила Раскољникова (поздрав мрзитељима „царског режима који је угњетавао народ“). Зато Порфирије Петрович „затвара“ случај. Управо у том тренутку – сигуран сам да је Достојевском било важно да то нагласи – Раскољников признаје да је починио злочин. Признаје сâм, кад више није у опасности и кад је слободан. У том тренутку он постаје – не дрхтаво створење, већ човек који прави свој избор. Да поновимо: и Раскољников је могао да оде као онај Мејлеров херој, али је признао да би себи олакшао душу.
И тако, код генијалног писца Достојевског (и, сходно томе, код великог Пушкина, који је просто изнад сваког епитета, укључујући и „генијалан“) није главна ствар убиство секиром – за шта је добар сваки Американац – већ рефлексија након ударца. И покајање које следи за рефлексијом. А код бриљантног писца Мејлера – прича у којој нема рефлексије, већ само бихевиоризма, здравих реакција здравог животног организма. Топло је – допузи, хладно – отпузи, храна – гризи, опасност – бежи.
У романима Достојевског живе људи, иако често лоши, али ипак људи. Баш као и код Пушкина. А код Мејлера – животиње, и то не у лошем смислу те речи, него просто створења са инстинктима, и то је то.
У Гогољевим „Вечерима на салашу“ живе „американци“ који испољавају здрав бихевиоризам, природне реакције здравог животињског организма. Топло је – допузи, хладно – отпузи, јело – гризи, опасност – бежи, ђаво – потргуј… „Золото – вбiвай даунбаса; брат? да и куй с ним, режь Петруся! золото же! черепки? зрада за що, бманууули.“
Кад ово разуме, читалац уопште неће бити изненађен тиме како су се у лето ове године понашали учесници махновског налета у Курску област, пуцајући на аутомобиле са руским цивилним избеглицама и трудницама, и радећи исто то са „својим“ Украјинцима у Мариупољу 2022.
Није поента у томе да су они, како тврди руска пропаганда, корумпирани – човек цивилизације сам по себи је корумпиран, ни Руси ту нису изузетак (погледајте најновија хапшења у војној врхушки). И није поента у томе да су они „издали сећање на дедове који су ратовали“ – свако ко је упознат са правом историјом Другог светског рата, а не оном фабрикованом у СССР-у и Руској Федерацији која га је наследила, зна да је већина украјинских дедова ратовала са руским дедовима, али не заједно с њима, већ против њих (они који су ратовали, а остали су просто седели у колиби на крају села, као Кочубеј).
Поента је да су они већ „американци“; људи без морала у општеприхваћеном смислу, људи који ће радити све и свашта (неморално/морално, није важно, важно је – у свом интересу), само ако су чврсто уверени да им то, као прво, користи, и, као друго, да због тога неће бити кажњени.
