Станислав Краков, војник, устаник, ратник и племић, личним опредељењем књижевник, новинар, филмски редитељ, колекционар, критичар, официр и путописац, као и високи функционер Љотићевог покрета Збор (Краков је био шеф за пропаганду покрета Збор, што можемо видети и у листу – Правда 1.3.1937 страна 4)
Српски Хемингвеј
Станислав Краков „српски Хемингвеј“, у једној енциклопедији назван “велики јунак ратова“, а у другој, после Другог светског рата „народни непријатељ“, или како је сам себе називао „путујућом трагедијом“ рођен је 1895. године у Крагујевцу.
Отац, Зигмунд, (Александар) Краков био је Пољак, лекар, а мајка Персида из тада угледне породице, сестра Милана Недића. Основну школу кренуо у Књажевцу, а завршио је у Зајечару 1905. године, а затим се породица преселила у Кладово.
Рано школовање и младалачки занос
1910. године се уписује у Другу мушку гимназију. Као ученик седмог разреда, пошто није могао бити примљен у редовну војску, пријављује се у четнички одред Војводе Вука.
„Једна енциклопедија моје земље забележила ме је као „великог јунака ратова”, док ми је, освајајући место мог становања, један нови господар дао назив „народног непријатеља”.“
„Рат је створио и ремек-дела. У њему се ствара и љубав. И ремек-дела и љубав су победа над ништавилом, рат су против рата.“
Одликовања, рањавања и пресуде
Добио је 18 одликовања, 17 пута рањаван, половина је била ратна, али је добио и три смртне пресуде. У енциклопедији прве Југославије забележен је као „велики јунак из ратова“, а у другој, титовој Југославији је назван „народним непријатељем“.
Његова ратна, књижевна, новинарска, филмска биографија га је између два рата високо етаблирала на пиједестал јавности а затим је, он – пријатељ Црњанског, Винавера, Растка Петровића, Марка Ристића, Дерока, те Фрица Ланга, нестао у тами јавног заборава.
Најмлађи официр Великог рата
Краков је у Балканске ратове ушао као малолетник, практично дечак, а из Првог светског рата изашао као један од најодликованијих официра своје генерације. Чак 17 рањавања – то није само биографски податак, то је сведочанство о човеку који је био на првој линији фронта готово непрекидно. У једном тренутку је био проглашен и погинулим.
Писац који је писао као да и даље маршира
Његова књига „Кроз буру“ важи за једно од најпотреснијих сведочанстава о Првом светском рату. Стил му је нервозан, динамичан, скоро филмски. Зато су га и звали „српски Хемингвеј“ – не само због ратне биографије, већ због начина на који је спајао бруталност фронта и унутрашњу драму појединца.
Човек који је рано ушао у филм
Мало људи зна да је Краков био пионир српске кинематографије. Режирао је документарне и игране филмове у време када је филм код нас био тек у повоју. Његов филм „За част отаџбине“ сматра се једним од раних националних филмских пројеката са јасном идеолошком поруком.
Три смртне пресуде и емиграција
После Другог светског рата осуђен је у одсуству и живот је окончао у Француској, у Сен Жилијену 1968. године. Судбина му је заиста парадоксална – од „великог јунака“ до „народног непријатеља“, у распону од једне државе до друге, унутар истог народа.
Аутобиографија као лична одбрана
Његово дело „Живот човека на Балкану“ није само мемоар, већ и покушај да исприча своју истину о времену, идеологијама и ломовима 20. века. Ту се најбоље види његова свест о трагичној димензији сопственог живота.
