Ако прихватимо да су „Промене“ (IDJ, 2026) најзрелији Војажов албум до сада, то може да значи и да је ово албум зрелијег (или макар старијег) човека, уз могућност да неко верује како је та (са)зрелост симулирана.
Слично албуму „Хотел Југославија“ Реље Поповића, овде се сазревање сигнализује сећањем на прошлост и детињство, показивањем рањивости, преиспитивањем својих и туђих поступака, искустава, вредности и ставова, отварањем више простора за емоције. Проток година је увек био изазов за певаче било ког жанра популарне музике, која је даље пре свега музика намењена младима, и то баш онима који су млади у том одређеном историјском тренутку, склопу друштвених односа и (под)културних идентитета.
На овом албуму се до извесне мере превладава, а до извесне извлачи оптималан резултат из потенцијала који је Војажова појава од почетка поседовала у споју готово анималне енергије и емотивности, безмало роботизоване појавности и дечачке крхкости, уличног имиџа и тежње за извесном култивисаношћу израза.
Овај склоп амбиваленција, освешћених или не, увек је било оно најзанимљивије у Војажовој јавној личности и у његовој музици (баш тим редом), што је пружало могућност да се о њему говори и ван чисто тржишно-медијског контекста, односно да се они легитимно могу сагледавати из перспективе уметности и културе.
А из те перспективе се може говорити не када у нечијем стваралаштву или јавном деловању уочите некакву „идеју“, него када откријете неки „други план“, неко макар и не сасвим освешћено и намеравано наличје које не можете свести на утилитарно, инструментално и функционално, него сведочи о нечијем личном и проживљеном додиру са светом, који вам тај свет осветљава из једне особног, макар и незнатног и ограниченог угла.
Овај албум за тако нешто нуди највише материјала, што сугерише већ и његов наслов, али и медијска стратегија која га промовише као нешто ново у ауторовом опусу, али и на нашој музичкој сцени.
Михајло Веруовић Voyage је до сада радио доста, понекад превише разуђено и нефокусирано, као да није лако проналазио оно што обично називамо „својим изразом“, руководећи се комерцијалним наметима, различитим форматима и контекстима сарадње, из једину константу коју је чинила његова особена појава. На албуму „Промене“ као да је схватио да то није довољно и да је време за нешто више, а то обично знали нешто личније.
Ту су и даље песме о новцу и слави, о „екипи“, полемике са онима који овом момку спочитавају да није довољно „рил“, односно да његово искуство није ни близу онолико „тврдо“ како би то желео да покаже. Али ту су и емотивне песме, обраћање конкретним женским особама, признавање несигурности у односима, рањености и рањивости, ту је (као и понекад раније) неизбежно помињање мајке.
Али ипак, и овде Војаж у неку руку остаје „досладан себи“, па девојке о којима пева ипак као да више пате због њега, него он без њих, као да је он све време у центру својих, па и условно речено љубавних песама.
Ова врста програмског нарцизма није страна Војажу, а подразумева се ваљда ни оној музици коју и какву изводи и ствара. Ово је и раније стварало утисак извесне огољености, односно да имамо посла са неким ко не жели да се претвара, са исувише позира, глуми лажну скромност или глуми било шта (премда се у једној серији показао као сасвим солидан глумац).
Због тога су неки сматрали да је његова поза „тврдог момка“ исувише лоше и очигледно глумљена и неаутентична, а други опет да је „аутентичност“ у контексту овакве музике свакако глумљена, па Војажов став, за разлику од толиких репера и псеудорепера, стога поседује извесну самосвест и рефинман.
Војаж на овом албуму ништа не препушта случају, па су ту стихови у којима има и душе, траума, рана, суза, кривице, кише која пада и неба које сева, има чак и Мораве и Балкана, а с складу с тим и сегмената који призивају севдалинку, јунака из српске историје, бриге о младима, Бога, јабуке и змије, уз неизбежне поруке о важности искуства, па и оног нимало пријатног, како би се достигли зрелост и мир.
Ту су чак и стихови које у свом пренаглашеном стилу изводи Сергеј Трифуновић, којима се додатно сугерише озбиљност, зрелост, па и извесна амбиција културне и друштвене легитимације свог рада, који би требало да буде препознат као нешто више од пуке забаве, намењене ескапизму и заради.
Такође, Војаж овде ради само за звездама првог реда, попут Расте, Девита, Бибе и Арманија којима даје довољно простора да те песме буду суштински обележене њиховим препознатљивом уделом, где као да се он више прилагођава њима него они њему, макар и на сопствену штету. То свакако доноси и вишак мотива попут Ескобара, дроге, оружја, робних марки и кредитних картица, којима Војаж, додуше, не остаје дужан и у неким песмама које самостално изводи.
Поред свих тих подразумевајућих жанровских клишеа, па и клишеа којима се сугерише сазревање, овај албум је ипак изузетно добро урађен, текстуално, музички и извођачки, а колико има више од тога на свакоме је да процени. Мени се чини да има, већ у у томе што Војаж показује готово инстиктивну дистанцу према свим тим клишеима, при чему управо у тим моментима у највећој мери отвара приступ његовој оклопљеној интими, унутрашњем свету, Војажу или тачније Михајлу онаквоме какав је можда кад је сам са собом, када сања, тугује, плаче или се нечему у најдубљој клети свога срца нада.
Чак то „откривање“ (попут стихова „да ли познат ти је човек када стварно гледаш га“ или „загледан у себе нисам видео туђа лица“) најбоље функционише у свести о својој усредсређености на самог себе и у огледању у лицима других, и разликовању лица и маски, како код себе, тако и код других. А где најчешће избија и жеља за успостављањем другачијих, бољих и чистијих односа, упркос змијарнику нашег шоу-бизниса, па и змијарнику овог друштва, овог света, па и „света овога“ уопште.
Опет за разлику од поменутог албума Реље Поповића, Војажове „Промене“ у мањој мери сигнализују жељу за припадношћу естаблираном културном коду, и како већ и наслови ових албума сугеришу, мање почива на носталгији, а више на жељи за променом, личном али у друштвеном, без прецизног назначавања како би она требало да изгледа, осим да иза ње треба да стоји рад, труд и и јасан фокус, без самообмањивања да нам нешто само по себи припада.
Како не бисмо били неправедни како према Рељи, тако и према Михајлу, треба имати на уму и приличну разлику у годинама, па и генерацијску разлику међу њима, што Рељину носталгију чини релативно уверљивом и несводивом на пуки прорачун, као и што извесни Михајлов егзибиционизам може бити приписан и даље веома младим годинама.
У сваком случају, Војаж нам је, на свој начин и не одричући се свог имиџа који би неки назвали нарцисоидним, овде дозволио да завиримо у његову младићку душу, а то је важно, пре свега за њега, јер иду године и неће се вечно бити „богат, млад и леп“, како рече у једној песми (млад свакако не).
Мишићи неће бити заувек тако чврсти, кожа затегнута, а златни накит, макар на њему била и слика Богородице, сам по себи неће донети онај смисао који ће нам дозволити да једног дана, мирно и са осећањем испуњености, склопимо очи. Али као што рекосмо, Михајло је још у годинама му када „склапање очију“ још не може, или макар не на сасвим уверљив начин, бити у фокусу.
