U jednom dobrom psihološkom podkastu nedavno rekoše kako pomažuće profesije (pre svega psiholozi i psihoterapeuti, lekari i medicinsko osoblje, socijalni radnici, ali i sveštenici) dobijaju poseban značaj i popularnost u kriznim vremenima. Ljudima se osećaju kao da im je izmaknuti tlo pod nogama, dezorijentisani su i obeshrabreni, i potrebna im je pomoć. Takođe, deluje kao da veći broj ljudi smisao svog postojanja i svoj identitet nailazi u pomaganju drugima. U takozvanim stabilnim vremenima kao da sve ide nekako svojim tokom, štošta se podrazumeva, verovatno najpre zato što funkcionišu institucije, vrednosni poredak je relativno stabilan, a zajedništvo i međusobna solidarnost nisu bitnije narušeni. U krizama, u kojima je sve ovo dovedeno u pitanje, ljudi se osećaju prepuštenima samima sebi i traže pomoć u individualnim ili grupnim kontaktima,, u različitim oblicima izabranih ili privremenih odnosa, kojima pristupaju zbog njihove pretpostavljene terapeutske moći.
Tim povodom palo mi je na pamet pitanje da li i umetnost, posebno književnost, možemo svrstati, makar i indirektno, ili na osnovu motivacije jednog dela stvaralaca i primalaca, u pomažuće profesije? Koliko je, zapravo, čest motiv za pisanje i čitanje u osnovi terapeutski, želja da se pomogne drugome ili da nam neko pomogne? Ovo ima više dimenzija, pošto stvaralac pišući istovremeno pomaže sebi i želi da pomogne drugome, dok čitalac čita da bi pomogao sebi, ali i stekao određena znanja i podsticaje da pomogne drugima.
Današnja praksa jednim delom to potvrđuje, s obzirom na veliku popularnost knjiga iz oblasti samopomoći, popularne psihologije, (kvazi) religije i slično. Takođe, i značaj i popularnost mnogih književnih, fikcionalnih dela su često motivisani njihovim stvarnim ili navodnim biografskim ili ispovednim karakterom. I u pristupu delima prošlosti posebno dolazi do izražaja njihova terapeutska priroda, uzmimo samo na primer Dostojevskog.
Jasno je da književnost ne bi trebalo psihologizovati niti je svoditi na terapeutsku funkciju, ali ne treba potceniti činjenicu da se knjige ne čitaju (ili filmovi gledaju, muzika sluša…) samo zbog estetskog zadovoljstva ili intelektualne radoznalosti, već i zbog jednog posebnog oblika komunikacije sa drugim ljudima. Ovde komunikacija svakako nije individualizovana i pojedinačno adresirana i njena interaktivnost svakako nije ni blizu neposrednosti terapeutskog iskustva. Ipak, sama reč komunikacija se može prevesti ujedno i kao opštenje i kao zajedničarenje, pa oni koji komuniciraju nisu samo oni koji razmenjuju izvesne infomacije, već pre svega oni koji dele nešto opšte, neki zajednički simbolički prostor i simboličko iskustvo. U umetnosti je to svakako slučaj, i tu je potpuno jasno da taj prostor svakako nije samo estetski i intelektualno definisan, već je i prostor osećajnosti i intuicije, koji nas otvara ka tuđem iskustvu, njegovom doživljaju i boljem razumevanju, ali istovremeno i ka svom unutrašnjem iskustvu koga možda pre stupanja u taj simbolički prostor umetničkog opštenja i zajedničarenja nismo ni bili svesni.
Ono što znam, i na osnovu svog stvaralačkog iskustva i na osnovu izvesnih teorijskih uvida, jeste kako mi je teško da zamislim umetnika koga ne interesuju drugi ljudi, koji je ravnodušan prema njima, koji nema osećaj i interesovanje za njihov unutrašnji svet. Umetničko razumevanje čoveka bi trebalo da bude unutrašnje – koje u fokusu ima čovekovo unutrašnje biće dakle – zbog čega bi umetnik trebalo, bar kao umetnik, da bude nesposoban za osuđivanje.
To često nije tako, ali to je već pitanje naše generalne ljudske slabosti i nedoslednosti. Nijedan čovek nije savršen i potpuno celovit, pa ni kao umetnik, makar bio i najveći. Idealni umetnik bi u tom smislu bio i idealan čovek, a svi naši ideali, makar kao verujućih ljudi, mogu se vezivati jedino za Hrista i za Carstvo nebesko, a tu je već svako odvajanje života i ideala po sebi besmisleno, jer naša vera nije vera u apstrakciju ideala, nego ličnost Bogočoveka.
Umetnost je, u najkraćem. terapija kada umetnik stvara simbolički prostor opštenja i zajedničarenja gde se niko ne oseća osuđenim i otuđenim, i gde se otvara ka drugom i ka svom unutrašnjem svetu, gde se otvara ka onome što bi za njega, bez tog iskustva, možda bilo zauvek zatvoreno.
Vladimir Kolarić
