Inače odličan izložbeni prostor Muzeja naivne i marginalne umetnosti, izložbom „Fantom slobode“ Jovana Marinkovića (maj 2025) pretvoren je u sveti i čudesan.
Kad govorim o svetom mislim na prostor u kojem osećamo prisustvo onostranog, transcendentnog, na tvorevinu i rukotvorinu koji nas na to onostrano upućuje, koje ga priziva, ka kom nas poziva. Ako želimo da odbacimo porobljavajući ontološki i spoznajni dualizam, verovaćemo da sakralno i profano nisu oštro razdvojeni i razgraničeni, već da zavise od naše perspektive, ali ne proizvoljne, nego one koja uključuje sposobnost viđenja i doživljavanja celine bića, tvoračke, odnosno ličnosno inicirane jedinstvenosti, a ne magijskog jedinstva na osnovama konstrukcije i moći…
Dakle, ako verujemo u božansko tvoraštvo „ni iz čega“, za nas ništa ne može biti u potpunosti profano, otuđeno od Božanskog tvoračkog impulsa, pa čak ni u našem, poslepadnom svetu. Istovremeno, sveto nije apstrakcija otuđena od našeg živog života, telesnosti i tvarnosti, nego je uvek u nekom, makar i neosvešćenom i neosvećenom dodirivanju, prožimanju i saučestvovanju sa njima. O tome govorimo kada govorimo o perspektivi i o tome govorimo kad povodom slikarstva Jovana Marinkovića i njegovog delovanja na prostor i na nas upotrebljavamo pojam svetog, za kojeg je jasno da ga ne treba opako koristiti.
Kada govorim o čudesnom, ne mislim samo na ishodište Marinkovićevog slikarstva u nadrealizmu i fantastici, već upravo o čudu kao javljanju, projavljivanju, oprisutnjenju, percepciji i osvešćivanju toj javljanja u tvorenju i u činjenju. Ovaj slikar sam kaže da slika dok se ne pojavi čudo, dakle ono nešto „ni iz čega“, što preobražava materijalno i perceptivno uređeni estetski objekat i njegov pun smisao i doživljaj odvodi daleko od njega samog, od onoga što on na prvi pogled i na nivou „obične“ čulne percepcije predstavlja, ali opet u neraskidivoj vezi sa njim, jer samo i jedino taj objekat, ta u ovom slučaju slika, može da prizove takav način otelotvorenja i oprisutnjenja onog inače nevidljivog.
Objekti na Marinkovićevim slikama, pa i oni antropomorfni, deluju često kao lutke, kipovi, makse, roboti, otuđene i od celine istrgnute prisutnosti, izgubljene u nekakvom praznom, hladno kosmičkom ili deformisanom zemaljskom prostoru, ali njihova prisutnost, celivitost i celovitost sveta nije u strukturaciji celine slike, već u onom što slika tek naslućuje, u njenom nevidljivom izvorištu. Jedinstvo ovih slika i činjenice da one ne prizivaju očaj i mrak, već gotovo svešteni trepet, potiče upravo iz njihove usmerenosti na sopstveni tvorački izvor, koja ove slike čini izuzetno fokusiranim, u smislu u kom se celina ne postiže strukturacijom, nego usmerenošću ka izvoru.
Već sam pisao i izvoru Marinkovićevog slikartva u „primraku“ Božanske nedokučnivosti, a sada bih naglasio koliko ovo slikartstvo zapravo pokazuje da se o umetnosti može govoriti iz perspektive staralaštva „ni iz čega“, odnosno mogućnosti čoveka da se ne samo sastvarava, oblikujući već zatečeni materijal ograničanim repertoarom oblikovnih mogućnosti, već istinskog stvaralaštva koje ima izvor u onoj istoj slobodi koji je imao i Bog pri stvaranju sveta, i koji time ne podražava prirodu i tvorevinu, nego daje nešto novo biću, učestvujući u stalnom i neprestanom stvaranju sveta.
Ovde se, dakle, ne radi o stvaranju iz nekog „ništa“, nekakvog praentiteta, nego baš ni „iz čega“, ni iz čega datog i zadatog, odnosno sposobnosti da se dato i zadato prevaziđe i preobrazi kontaktom sa samim izvorima, svetlostima i energijama koji su bili tu i kada nas nije bilo, a koje će biti tu – ne kad nas ne bude, pošto bi bila nihilistička koncepcija – nego kad nas bude u večnosti.
Nasuprot površnog pogledu na njega, Marinkovićevo slikarstvo nije nihilističko, otuđeno, tamno, već je slikarstvo tajne, onostranog, transcendentnog, slikarstvo antimagije, koje nas ne privezuje za ovaj svet nego nam – ne odbacujući ga – ukazuje na njegove istinske izvore i njegov istinski cilj.
„Fantom slobode“ iz naziva izložbe stoga ne upućuje samo na iluzivnost slobode, pa i one umetničke i stvaralačke u svetu palosti, već i na njeno stalno nevidljivo prisustvo, koje stalno traži način da bude otelotvoreno, a koje to ne može biti bez ljudske volje, potrebe i učešća. A koje uprkos svim našim manjkavostima, može biti otelotvoreno i kroz umetnost.
