Иначе одличан изложбени простор Музеја наивне и маргиналне уметности, изложбом „Фантом слободе“ Јована Маринковића (мај 2025) претворен је у свети и чудесан.
Кад говорим о светом мислим на простор у којем осећамо присуство оностраног, трансцендентног, на творевину и рукотворину који нас на то онострано упућује, које га призива, ка ком нас позива. Ако желимо да одбацимо поробљавајући онтолошки и спознајни дуализам, вероваћемо да сакрално и профано нису оштро раздвојени и разграничени, већ да зависе од наше перспективе, али не произвољне, него оне која укључује способност виђења и доживљавања целине бића, творачке, односно личносно инициране јединствености, а не магијског јединства на основама конструкције и моћи…
Дакле, ако верујемо у божанско твораштво „ни из чега“, за нас ништа не може бити у потпуности профано, отуђено од Божанског творачког импулса, па чак ни у нашем, послепадном свету. Истовремено, свето није апстракција отуђена од нашег живог живота, телесности и тварности, него је увек у неком, макар и неосвешћеном и неосвећеном додиривању, прожимању и саучествовању са њима. О томе говоримо када говоримо о перспективи и о томе говоримо кад поводом сликарства Јована Маринковића и његовог деловања на простор и на нас употребљавамо појам светог, за којег је јасно да га не треба опако користити.
Када говорим о чудесном, не мислим само на исходиште Маринковићевог сликарства у надреализму и фантастици, већ управо о чуду као јављању, пројављивању, оприсутњењу, перцепцији и освешћивању тој јављања у творењу и у чињењу. Овај сликар сам каже да слика док се не појави чудо, дакле оно нешто „ни из чега“, што преображава материјално и перцептивно уређени естетски објекат и његов пун смисао и доживљај одводи далеко од њега самог, од онога што он на први поглед и на нивоу „обичне“ чулне перцепције представља, али опет у нераскидивој вези са њим, јер само и једино тај објекат, та у овом случају слика, може да призове такав начин отелотворења и оприсутњења оног иначе невидљивог.
Објекти на Маринковићевим сликама, па и они антропоморфни, делују често као лутке, кипови, максе, роботи, отуђене и од целине истргнуте присутности, изгубљене у некаквом празном, хладно космичком или деформисаном земаљском простору, али њихова присутност, целивитост и целовитост света није у структурацији целине слике, већ у оном што слика тек наслућује, у њеном невидљивом изворишту. Јединство ових слика и чињенице да оне не призивају очај и мрак, већ готово свештени трепет, потиче управо из њихове усмерености на сопствени творачки извор, која ове слике чини изузетно фокусираним, у смислу у ком се целина не постиже структурацијом, него усмереношћу ка извору.
Већ сам писао и извору Маринковићевог сликартва у „примраку“ Божанске недокучнивости, а сада бих нагласио колико ово сликартство заправо показује да се о уметности може говорити из перспективе старалаштва „ни из чега“, односно могућности човека да се не само састварава, обликујући већ затечени материјал ограничаним репертоаром обликовних могућности, већ истинског стваралаштва које има извор у оној истој слободи који је имао и Бог при стварању света, и који тиме не подражава природу и творевину, него даје нешто ново бићу, учествујући у сталном и непрестаном стварању света.
Овде се, дакле, не ради о стварању из неког „ништа“, некаквог праентитета, него баш ни „из чега“, ни из чега датог и задатог, односно способности да се дато и задато превазиђе и преобрази контактом са самим изворима, светлостима и енергијама који су били ту и када нас није било, а које ће бити ту – не кад нас не буде, пошто би била нихилистичка концепција – него кад нас буде у вечности.
Насупрот површног погледу на њега, Маринковићево сликарство није нихилистичко, отуђено, тамно, већ је сликарство тајне, оностраног, трансцендентног, сликарство антимагије, које нас не привезује за овај свет него нам – не одбацујући га – указује на његове истинске изворе и његов истински циљ.
„Фантом слободе“ из назива изложбе стога не упућује само на илузивност слободе, па и оне уметничке и стваралачке у свету палости, већ и на њено стално невидљиво присуство, које стално тражи начин да буде отелотворено, а које то не може бити без људске воље, потребе и учешћа. А које упркос свим нашим мањкавостима, може бити отелотворено и кроз уметност.
