Када се на било који начин бавите иконама, морате бити на висини задатка. То не подразумева само знање, стручне и техничке компетенције, већ и сазвучност са светом који и какав иконе представљају и оприсутњују. Ово се не тиче само вере и одговорности који подразумева сваки додир са светињом, него и односа према људима, за које нам управо „рукотворене” иконе сведоче да су и они сами иконе Божије.
Ако је за Христа речено да је Светлост свету, то је у некој мери, зависно од своје блискости Христу и уподобљености (сличности) Христовом лику и сваки човек, а икона је која нам открива ту могућност човека. Она је у том смислу и сама светлост свету, јер сведочи о Христовом оваплоћењу и васкрсењу, о могућности човека да наликује Христовом лику; она светлост века будућег оприсутњује и мистично преноси у свет овај, преображавајући га и позивајући на живот вечни. Када се бавите иконама, ви сте у озрачју једне свештене и светлосне комуникације (општења) и заједнице која обједињује све оне живе у крилу Христовом, без обзира где су и када проводили или и даље проводе свој овоземаљски живот.
Када сам радио на изложби „Светлост свету – савремена православна уметност”, која је у оквиру манифестације „Видовдан 24”, а у организацији Народног музеја Крушевац, Културног центра Крушевац и Града Крушевца као покровитеља, 27. јуна 2024. године отворена у Легату Милића од Мачве, руководио сам се најпре трудом да она не буде само један од могућих репрезентативних избора икона наших стваралаца, већ и да сама изложба, и сви кораци у њеном настајању и рецепцији, сведоче о реалној заједници, у којој се оваплоћује и актуализује светлост из њеног наслова. Конкретно, трудио сам се да односи према свим позваним ауторима, као и свим укљученим у припрему изложбе, не буду тек службено коректни, него и више од тога, да почивају на надахнућу, истинској заинтересованости и – зашто не рећи – љубави.
Уморили смо се од празних прича и речи без дела и пожелео сам да учествујем у догађају у ком ће тај раскорак бити што је могуће мањи. Ако се већ бавимо делима која сведоче о могућности једног дубљег општења међу људима, заснованог на Божијој љубави и милости и омогућеног Његовим оваплоћењем и васкрсењем, онда би нешто од тога морало да се пренесе и на однос између самих учесника, као и учесника и публике, да реално, а не тек декларативно, обележи цео догађај и његову друштвену и културну рецепцију.
Што се саме изложбе тиче, она је јединствена по томе што је поред икона укључила и религијске слике које немају иконографску улогу и функцију, али које својим квалитетом потврђују могућност да се уметничким средствима сведоче божанске истине и које тиме играју значајну улогу у инкултурацији хришћанства и самим тим његовој мисији, али и утврђују нашу данас умногоме пољуљану веру у снагу, смисао и вредност уметности.
С друге стране, овај избор, који као ни било који други, никада не може бити коначан, дефинитиван и обавезујући, укључује релевантне ауторе и неспорно квалитетне радове, репрезентујући сву разноврсност израза, стилова, поступака, техника, тема и материјала које поседује савремени српски иконопис и религијско сликарство. Укратко, ни једна од изложених слика није лоша, само вам се може свидети или не свидети, више мање одговарати вашем сензибилитету, док све заједно стварају једну динамичну, можда и контрапунктну целину, која ствара интензиван и динамичан утисак о различитим могућностима уметничког сведочења о „највишим стварима”, а самим тим и о снази културе која је способна да изнедри такво богатство израза.
Управо је ово и био мотив за изложбу – наше уверење да су савремени српски иконопис и религијско сликарство један од најинтересантнијих, најдинамичнијих и најквалитетнијих сегмената наше данашње уметности, који спаја традиционално и савремено, укорењено и универзално, не копирајући при томе ни стране узоре нити нестваралачки следујући за традиционалним обрасцима.
Ово има и прворазредан културни значај, јер указује на могућност стваралаштва посвећеног најважнијим питањима, а које има високу комуникативност како према наслеђу сопствене културе, тако и према савременим уметничким облицима, што може представљати и образац и надахнуће за целокупну нашу културу, која би остајала верна својим основама а била универзално занимљива, релевантна и актуелна.
На изложби „Светлост свету – савремена православна уметност” изложени су суптилни молитвени радови Бојана Бановића, врхунски изведено читање позновизантијског стила младог Луке Вирића, радови Вука Вуковића са ликовима преображеним у смеру живог оприсутњења њихове есхатолошке оностраности, уникатан иконовез Марије Вукосављевић, провокативне графике Николе Дабића које суочавајући нас са палошћу позивају на спасење, изузетно иновативни иконографски радови Мијалка Ђунисијевића, који спајају аутентично духовно искуство и искуства савремене уметности, богословски и мистично утемељено иконографско читање светих ликова свештеника Зорана Ђуровића, смело и иновативно читање лика Малог Принца иконографским средствима Мирне Јовановић, врхунски изведене иконе Бојана Јуришића у необарокном (академском) стилу, радови смелог и иконографски ефектног споја „меких” боја и позлате Милице Ковачевић, иконе молитвено созервацајућег и аскетичног рукописа Александре Мацуре, јединствени есхатолошки осмишљен циклус Дејана Милићевића, суптилни акварели Јелене Миловановић, који на уникатан начин сведоче о аутентичном духовним и црквеном искуству, рафинирано читање самих извора иконографије лика Богородице у радовима Миодрага Милутиновића, извођачки и духовно танани радови Тодора Митровића, нова и особена читања и иконолошке иновације Милице Мишић и Немање Недовића, радови Радмиле Несторовић који спајају портретну импостацију ликова и коренску богослужбену природу иконописа, естетски и интерпретативно смели и иновативни радови Мирјане Новковић, јединствен спој иконописа и византијском ликовношћу надахнутог фантастичког сликарства Ђорђа Љ. Савића, врхунско и узорно изведену енкаустику Светлане Седлан, суптилна, технички и медијски померена читања традиционалних мотива у радовима Тијане Стаменовић и Ружице Ћитић, и најзад провокативна иконографска суочавања са савременим глобалним изазовима у радовима Давора Џалта.
Квалитету изложбе значајно су допринели и врхунски дизајниран и одштампан каталог, за који су заслужни дизајнер Дејан Петровић, фотограф Иван Петровић, уредник Братислав Алексић и директор Народног музеја Никола Пантелић, као и умешно извршен захтеван задатак поставке изложбе за који је одговоран уредник програма Легата Милића од Мачве Небојша Лапчевић.
