„Нема те индоктринисаности која веродостојно може да ослика стварну ситуацију“, каже на једном месту главни јунак романа „Још једна ратна игра“ (Плато, 2025) Милоша Б. Томаша. А главни јунак је средовечни програмер са породицом и сређеним животом који неочекивано упадне у кафкијански кошмар, оптужен од Хашког трибинала за ратнохушкачке активности и високотехнолошки криминал повезан са припремом и подстицањем сукоба у Придњестровљу, за које до тада готово није ни чуо, током осамдесетих и раних деведесетих, док је још био младић.
Овај невољни излазак из „зоне комфора“ открива му различита лица наше узбуркане стварности, терајући га да преиспитује и себе и сопствена уверења, ако и своју склоност ка одмереним и ни у чему ригидним ставовима, васпитаван да вреднује људе, а не да их дели на непомирљиво супротстављене стране од којих се са једном обавезно морамо идентификовати из из те перспективе тумачити стварност.
У свом путу „из комедије апсурда у магијски реализам“, он више не може да затвара очи пред променом света која све темељније утиче на наше животе, а коју једва да можемо да испратимо и концептуализујемо макар и у најосновнијим цртама. Нити он као програмер, нити остали ликови – од безбедњака, политичара, правника, новинара, до његове већ поодрасле деце – као да су сви само пиони или ликови у компјутерској игри који нико од њих не разуме нити има представу ко њоме управља.
И што је најважније, то „отварање очију“ му неће много помоћи да се снађе у том свету, па ни у томе да потврди свој имиџ „доброг човека“, јер флуидност свих спознајних и моралних начела и вредности обесмишљава све критеријуме тога шта би уопште могло да значи бити „добар човек“.
Овај полетно, занимљиво и духовито писан роман нас суочава са нашом новијом историјом, чији је исход, за њеног у основи честитог протагонисту, коначно принуђеног да се суочи са променама које су неповратно преоблковале свет његове младости, неизбежно разочарење у Европу и Запад и спознаја о зјапећем јазу између вредности које декларатативно заступају и пуких интереса. Уз сталну бојазан и да то разочарење такође није усмеравано и дириговано од незнано више чијих и каквих интереса.
Ипак, овај роман даје наду, упркос демаскирања свих великих обећања нашег времена, од демократије, владавине права и социјалне правде до екологије, које остају тек све провиднија маска за голу силу, и то пре свега због карактера главног јунака, интелигентног, живог и делатног, упркос развејаним илузијама о себи, својим ближњима и свету у ком живи. Ово је сасвим ретко у нашој литератури, јер исход ове књиге није у пасивности и самодеструкцији немоћног и у лавиринт моћи заглављеног „малог човека“, већ ипак у неком избору, који није и не може бити апсолутан, али који представља какав-такав ослонац за очување личног идентитета и самопоштовања, па и смисла.
Његов „пут на Исток“ стога није пут и „земљу обећану“, али може бити повратак себи, не као некој суштини сопственог бића већ као давању себи права на избор, на одлуку, упркос сваком интересу и логици ако треба, јер то је још једино што може учинити да се осећамо човеком.
Ово је не само добро написан, интелигентан, забаван и вишеслојан роман, него и значајно дело наше књижевности, баш због одсуства провинцијског комплекса – откривао се он као снисходљивост пред „великим светом“ (читај – Западом) или као „бусање у прса“ – због одсуства колонијалне мимикрије којој на овај или онај начин, и даље служи превелики део наше текуће књижевне продукције. Волео бих да живим и Србији какву овај Томашев роман призива, и знам да нисам једини.
