Песник Ђорђе Јовановић, односно његов лирски глас, у једној песми каже како о неком мисли све најгоре, али му жели све најбоље. Стихове, наравно, не треба читати као изреке, али овај пут бисмо могли да поступимо тако, с обзиром на то да нам овде није циљ тумачење Јовановићеве поезије.
Дакле, тешко је да у животу о свакоме можемо мислити добро, макар се и одрицали од тога да другима будемо судије. Али важно је да им не желимо ништа лоше, што значи две ствари: да верујемо да могу да се промене и да наш суд није коначан.
Јер увек постоји могућност да ми нешто нисмо добро увидели, схватили и закључили о некоме и да због тога о њему мислимо лоше. Што оставља могућност за то да променимо свој суд. С друге стране, и ако смо, условно речено, у праву, увек постоји могућност да се та особа промени или да покаже неке друге особине које ћемо сматрати добрима.
Када, дакле, другом желимо добро ми не кажемо да је та особа добра, већ како верујемо да може бити боља. С друге стране, прихватамо да ни ми сами нисмо савршени и да такође можемо бити бољи. И коначно, увек узимамо у обзир да смо можда погрешили.
Јер како веровати у Онога који спасава и при томе жели да се сви људи спасу, а свој суд о некоме узимати као апсолутан и непроменљив? Како веровати у васкрсење мртвих и живот будућег века, а из њега већ сада искључивати и саму могућност да у њему учествује неко о коме „мислимо све најгоре“, при чему себе постављамо у улогу судије?
Како рече ваљда митрополит Антоније Блум, опростити некоме значи рећи му да да желите да га сретнете у Царству небеском. А то ваљда значи и љубав, па у вера сама. Јер када кажете да бисте некога волели да сретнете у Царству небеском значи да се надате да ћете се и ви наћи тамо, а то нипошто није извесно. Свакако не за оне који себе проглашавају непогрешивим и коначним судијама, а самим тим боговима на земљи.
Зато не смемо бити такви. Не морамо о свакоме мислити добро, а свакако не охрабривати некога у чињењу нечега за шта нам се чини да није добро, али треба веровати и надати се да тај неко може да буде добар или макар бољи. Да му ми можда не можемо помоћи у томе, али макар не би требало да му одмажемо. Јер тако, најзад, одмажемо и самом себи.
Желети некоме све најбоље не значи охрабривати га у томе да успе у чињењу онога што он можда мисли да је добро, чиме би можда и остварио неке своје овоземаљске циљеве. Ми му желимо оно истински добро, које није од овога света и коме „свака душа“ тежи, макар то и не знајући. Мотрити на „красоте рајске“, а не на сласти овога света – тек тако можемо знати шта је истински добро и за себе и за друге и свакоме га пожелети, у каквом год стању он или ми тренутно били.
Молити се с погледом у „красоте рајске“, односно живот будућег века, увек уједно значи молити се и за себе и за друге и цео свет, препуштајући коначну реч оном који је Реч сама, а не нашој или било чијој грешности и несавршености.
