Доситеј Обрадовић, један од најзначајнијих просветитеља не само у српској, већ и у широј европској историји, био је човек чија је животна прича испреплетана авантуром, путовањима, интроспекцијом и неуморним радом на унапређењу друштва и културе.
Рођен као Димитрије Обрадовић средином 18. века у румунском месту Чаково, Доситеј је одрастао у време када је приступ образовању био привилегија само одабраних. Своју младост провео је у потрази за дубљим знањем и смислом живота, те је у својим двадесетим годинама пронашао пут ка монашком животу у манастиру Хопово на Фрушкој Гори. Међутим, брзо је схватио да је његов позив шире друштвено деловање и просветитељство.
Инсистирао је на употреби народног језика у књижевности
Један од кључних аспеката Доситејевог дела било је инсистирање на употреби српског народног језика у књижевности и образовању. Он је сматрао да је коришћење језика који разумеју обични људи кључно за ширење знања и идеја међу масама. Ова одлука није била само језичка, већ и политичка и културна. Доситејева дела, као што су аутобиографија „Живот и прикљученија“ и трактат „Совјети здраваго разума“, постала су темељи српске књижевности и просветитељства.
Али Доситејев допринос није стао само на језичкој реформи. Током својих дугих путовања Европом, Доситеј је био изложен различитим политичким, философским и културним идејама које су га инспирисале и обогатиле његову визију друштва. Његово образовање у Немачкој, где је студирао под вођством угледних професора, имало је посебан утицај на њега и проширило његово разумевање просветитељства и филозофије.
Доситеј у Немачкој
Oсамдесетих година 18. века, Доситеј Обрадовић стиже у Немачку – земљу у којој ће доживети велики лични преображај.
Образовање, које 1782. године започиње у немачким градовима Халеу и Лајпцигу, било је прекретница у Доситејевом животу.
„Баш ту и баш тада, од 1782. до 1784. године, био у право време, на правом месту.
„Зрело просветитељство у Западној Европи достиже врхунац, а он је у прилици да преко свог професора Јохана Августа Еберхарда буде у непосредном додиру са идејама најважнијих философа и актерима полемика које су се тада водиле и у којима се дефинисао појам просветитељства“, додаје.
Стигао је као непознат аутор, а у Лајпцигу је објавио прва дела.
А скинуо је и монашку мантију.
„Живот и прикљученија“
„Овде се преобучем у светске грешне хаљине, ка’ и остали људи человеческога чина“, записао је у аутобиографском делу „Живот и прикљученија“ које је написао 1783. године.
„Дам се записати у каталог университета и пођем слушати философију, естетику и натуралну теологију“, додао је.
Доситејеве године у Халеу и Лајпцигу представљају „својеврсну прекретницу и за српску културу“.
„Живот и прикљученија“ је прва аутобиографија у српској књижевности, а објављена је само неколико месеци после „Исповести“ Жана Жака Русоа, која се сматра првом модерном аутобиографијом у светској литератури.
Нешто раније је штампано и „Писмо Харалампију“, Обрадовићево прво дело и просветитељски манифест, у којем образлаже зашто му треба новац за припрему и објвљивање књиге на српском народном језику.
„У академским новинама Универзитета у Халеу објављена је рецензија Доситејевог дела, као прва рецензија српске књижевности у Западној Европи, у којој је на немачком језику хваљен славеносрпски језик и Доситејеви напори да демократизује знање, пишући на народном језику, разумљивом свима.“
У Лајпцигу је настало и дело „Совјети здраваго разума“, збирка трактата и есеја о љубави, врлини и другим философским питањима.
Први српски министар просвете
Повратак у Србију (1807. године) означио је нову фазу Доситејевог живота, где је имао прилику да своје идеје спроведе у дело.
Тада је настала чувена Доситејева песма „Востани Сербие“ коју је посветио вожду Карађорђу Петровићу, надахнут првим српским устанком и догађајима који су се одвили.
Постао је први српски министар просвете и основао институције које су биле кључне за развој образовања у земљи. Велика школа, претеча данашњег Универзитета у Београду, и Богословију, само су неки од примера институција које је основао.
Преминуо је 1811, само четири године по повратку у Београд.
„Овде леже његове српске кости он је љубио свој род“, гласи епитаф на Обрадовићевом гробу на улазу у Саборну цркву у Београду.
Доситеј је такође био симбол и одраз модерног европејца у тадашњем друштву. Његова страст према образовању и путовањима није била само лична, већ је имала шири друштвени и културни значај.
Његова визија образовања и културе као кључних фактора развоја друштва остаје инспирација и данас, а његово име остаје симбол просветитељског духа који је обликовао српску културу и образовање током 18. века. Доситеј Обрадовић није само био просветитељ, већ и личност која је променила ток историје и оставила дубок траг у српском националном идентитету.
