Сложићемо се са тим да „време лети“, да га је мало и да неповратно пролази, чега с годинама постајемо све свеснији. То нас мотивише да се сетимо пролазности и неизбежне смрти и да се трудимо да у оно мало (а увек је мало, били ми тога свесни или не) времена које нам је остало што више тога – ако не постигнемо у смислу овоземаљских дела – оно да што више тога поправимо код себе и задобијемо све оно што још можемо како бисмо се припремили за сусрет са погледом Оног који нас је створио.
Ипак, то не значи да треба да будемо „заробљени“ временом, да живимо у „грчу“ који нам његова пролазност намеће. Време је тиранин ако му се препустимо, мада, с друге стране, какав год наш философски став о проблему времена био, оно је део нашег света и не можемо се правити да не постоји. Време је просто чињеница и састојак нашег овоземаљског живота и његов нестанак је могућ само завршетком света оваквог какав је, односно његовим преображавањем ка нечему што нам је тешко и да замислимо, а не треба ни да се трудимо око тога. У сваком случају, то што долази можемо и треба да гледамо само „унутрашњим оком“, а не да га „замишљамо“ и фантазирамо, за шта сви који су читали макар нешто од аскетске литературе знају колико може бити опасно, а о онима са опитним искуством да не говоримо.
А како се онда изборити са временом? Вероватно онако како и са светом у целини, са свим његовим аспектима.
Једно је – „искупљивати време“, не бацати га узалуд, већ сваки тренутак усмеравати ка остварењу неког добра. Друго је стицање мира и усредсређеност на оно што долази – и Оног који долази, уместо у разним замајавањима којима нас окупира свет. Свет и време нас, дакле, заробљавају и окупирају, а ми би ваљда требало да будемо слободни, као Онај по чијем смо образу створени.
И једно и друго од наведеног не подразумевају одбацивање света као Божије творевине ни наше људске одговорности за њега, али свакако подразумевају свођење себе на праву меру и усмереност ка „красотама рајским“, Царству Небеском и Будућем, а не преданост чарима или тегобама овога света, јер то су само два лица његове пролазности, трулежности и лажи.
А у ствари „овог света“ и заробљеност њиме спада и „грч времена“, френетична преданост остварењу било којих стварних или замишљених циљева, у којој заборављамо на себе и на оно ка чему би требало да идемо, тачније на Оног коме у сусрет треба да идемо.
Побеђују време само они загледани у лице Онога који долази и у односу на кога сагледавају и уређују све своје овоземаљске послове. Једино тако време за нас неће бити грч, тегоба и бол, него део пута ка оном чему се надамо, макар у једном тренутку тог пута било одбачено, заједно са свим наслагама „света овога“, као стара кошуљица која нам је послужила, али која нам у наставку пута више није потребна.
