Bilo je to jedno od onih tihih priznanja poraza, kakva američka imperija izgovara bez trube i fanfara, sakriveno između redova dugih izveštaja i birokratski saopštenja. NJjujork Tajms je, za veliko čudo, izneo istinu koju Pentagon nije želeo da kaže naglas: kampanja protiv Huta u Jemenu, započeta uz gromoglasna obećanja o odlučnom odgovoru i projektovanju sile, završila se tiho, s repom među nogama. Razlog? Rat postaje skup. Huti su opasni, uporni i što je najgore po reputaciju SAD, sposobni da ozbiljno ugroze čak i F-35.
Da je neko 2023. rekao da će jedno plemensko-militantno bratstvo, koje se do pre koju godinu jedva pominjalo izvan rubrika o humanitarnim katastrofama, postati strateški protivnik američke vojske, verovatno bi se smejali. Danas se više niko ne smeje. Huti su uspeli ono što ni Al Kaida nije. Uz iransku logistiku, ali sopstveni lokalni know-how, suprotstavili su se najmoćnijoj vojsci sveta i naterali je na povlačenje.
General Majkl Kurila, komandant američke Centralne komande, imao je velike planove. Hteo je osmomesečnu kampanju sa namerom da rašrafi Hute i pobije njihove lidere. Prvo iz vazduha da ih omekšaju razaranjem, a onda da uslede precizne eliminacije ključnih vođa u stilu Mosada. U njegovim planovima sve je bilo jasno, doktrina šoka, tehnološka nadmoć, ne daj neprijatelju da diše. Problem je, kao i uvek, bila surova realnost. U prvoj fazi, Huti su skinuli sedam MQ-9 dronova, po 30 miliona dolara komad. Za one koji vole matematiku, to je 210 miliona dolara izgubljenih u bespilotnim letelicama za manje od mesec dana. Upravo je, dok ovo pišem, iskočila vest da su skinuli još jedan komad. A da stvar bude gora, nekoliko američkih F-16 i jedan F-35 bili su ozbiljno ugroženi od strane Huta. Da je makar jedan bio pogođen, Tramp bi morao da objasni narodu zašto su najskuplji avioni na svetu leteće mete za gerilu iz planina Jemena. Naravno, ništa od toga nije saopšteno direktno. Nije bilo konferencije za štampu. Umesto toga, operacija je kako to obično kažu modifikovana, redefinisana, prilagođena novim okolnostima. Ali suština je jednostavna. SAD su izgubile stratešku inicijativu u sukobu koji su same započele. I dok je Kurila planirao mapu napada, Pentagon je brojao novac. Nakon samo 30 dana, cena operacije prešla je milijardu dolara. Dva nosača aviona, B-2 bombarderi, dodatni F-22 i F-35, Patrioti, THAAD sistemi, svi su dovedeni u region kao deo sile odvraćanja. A efekat? Gotovo nikakav. Huti su nastavili da gađaju brodove u Crvenom moru, da prete Saudijskoj Arabiji, da igraju svoju igru na duge staze, dok su Amerikanci trošili skupe rakete za kojim su njihovi stratezi krenuli da kukaju. Jer šta ako Kina krene na Tajvan? Hoće li Kineze praćkama da gađaju?
I tu dolazimo do suštine ove priče. Nije ovde reč samo o Jemenu, niti o Hutima, niti o nekoj tamo marionetskoj pobuni. Ovo je pitanje prioriteta američke imperije u trenutku kad više ne može da bude svuda. Kad se gubi monopol sile jer nema više love. Pentagon je jednostavno morao da bira. Ili će trošiti precizne rakete na Hute, ili će ih čuvati za dan D u Aziji. U pozadini svakog američkog generala lebdi Kina. Svaki metak ispaljen u Jemenu je municija manje za Tajvan. I Tramp, sa svim svojim populističkim refleksima, zna to veoma dobro.
On nije predsednik koji se previše obazire na vojni populizam. On računa, sabira, oduzima i seče luzerske akcije. I ovoga puta je uradio isto tako što je pustio svog generala niz vodu. I ostavio Hute na miru da vladaju svojim domenom . I ne zato što ih simpatiše, već zato što zna da se Amerika više ne može razbacivati po planeti kao nekad. Ne može da bije ratove iz principa. Mora da bira bitke. Mora da se priprema za Kinu.
Dok su se komandanti na terenu nadali da će kampanja u Jemenu biti munjevita demonstracija američke sile, pokazalo se da su potcenili protivnika, precenili efikasnost tehnologije i potpuno zaboravili ono što bi svaki student vojne istorije trebalo da zna. Ratovi se ne dobijaju iz PowerPoint prezentacija i kabineta na Floridi. Huti su iskopali rovove ne u pesku, već u planinama, u podzemnim skloništima i u svom mentalitetu. Naučeni na rat, siromaštvo i opsade, oni nisu ni računali na pobedu u klasičnom smislu. Njihova pobeda je preživljavanje. A to je cilj koji nikakva supermoć ne može lako poraziti.
Pentagon je, između redova, priznao ono što nijedan američki zvaničnik ne voli da kaže naglas. Možda ne možemo da ih pobedimo. Možda ih ne možemo ni zaustaviti. Možda jedino što možemo jeste da se povučemo pre nego što izgubimo još skuplje dronove, još pilota, još političkog kredibiliteta. Zato i nije čudo što je odluka da se kampanja tiho obustavi došla direktno iz Trampovog kabineta. On nije ljubitelj rata iz ubeđenja, već samo kad može da se kapitalizuje. A ovaj rat, protiv tvrdoglavih boraca sa iranskim raketama i jemeniskim mapama u glavi, nije nudio ništa osim novih pogibija i praznog budžeta.
U međuvremenu, Huti su slavili. Ne nužno vatrometom, nego jednostavno nastavkom života. Nastavili su da funkcionišu, da prete pomorskom saobraćaju, da igraju igru koju najbolje znaju, rat iscrpljivanja. A u toj igri, čak i SAD, sa svim svojim nosačima aviona i senatskim rezolucijama, pokazuju ranjivost. Najskuplja vojska sveta se, kako piše i NYT, našla u situaciji da mora da bira između skupe kampanje protiv pustinjskih gerilaca i očuvanja rezervi za potencijalni rat sa državom koja ima nuklearno oružje, svemirske ambicije i industrijsku mašinu sposobnu da proizvede desetine hiljada raketa dnevno.
Odluka da se prekine kampanja protiv Huta nije samo vojni akt. To je geopolitička tačka preokreta. To je priznanje da je era u kojoj je Amerika mogla bez posledica da bombarduje koga god poželi gotova. Sada postoji cena. Sada postoji rizik. Sada, čak i najmoćnije avione na svetu mogu da pogode neki bradati momci sa iranskim infracrvenim navođenjem. To nije samo poraz Pentagona. To je poraz cele strategije dvadeset prvog veka, zasnovane na iluziji da tehnologija može da zameni realnost terena.
Svet posmatra. I vidi. Izrael, koji se uzda u američke satelite i garancije, sada mora da se zapita. Ako Huti mogu da nateraju Amerikance na povlačenje, šta se dešava ako se Iran ozbiljno umeša? Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, svi oni koji su decenijama investirali u američko savezništvo, sada gledaju kako se povlačenje prikriva kroz diplomatski jezik. A Kina i Rusija? One zadovoljno reže. Nije važno da li je Amerika izgubila rat. Važno je da nije pobedila.
U toj tihoj kapitulaciji leži seme velikog preokreta. Jer svet više nije dvopolaran. Nije više ni unipolaran. On je haotičan, višeslojan, lako lomljiv. A imperije koje ne mogu da izbace pobunjenike iz planina Jemena ne mogu više da komanduju planetom. One mogu da izdaju saopštenja. Mogu da pozivaju na red. Mogu da šalju nosače.
I tako, dok se Tramp fokusira na unutrašnju kampanju, na carine, imigraciju i medijske ratove, Amerika napušta još jedan front. A Huti, ti zaboravljeni borci sa juga Arabijskog poluostrva, ostaju da stoje. Ne kao simbol pobede. Već kao podsetnik da su i najmoćnije sile sveta samo ljudi i budžeti. I mi Srbi smo nekada bili Huti na kojima su dve imperije slomile zube: i Turci i Austro-ugari. Tih se imperije više niko ni ne seća
