Веома сам склон таквом уверењу, и као хришћанин и као психотерапеут. Зар би Исус Христос тражио од нас да идемо Његовим путем када човек не би носио у себи, као боголико биће, непрестану тежњу ка усавршавању? Нижа жива бића у природи снабдевена су ,,савршеним“ инстинктима који се изгледа милионима година нису мењали или усавршавали. Једини је човек у природи (да ли од Бога такав створен или је таквим постао?) незавршен и несавршен, ,,чардак ни ка небу ни на земљи“. Пошто у његову генетску структуру нису уграђени инстинктивни механизми, човек је ,,осуђен“ на доживотно учење које представља његов најелементарнији животни процес. Већ у нормалном развоју детета примећује се тежња ка усавршавању (преко имитације, затим идентификације, а онда и путем формирања сопственог идентитета), у адолесцентном добу много више, али и у току целог човековог живота, све до смрти. Овај процес усавршавања човека Јунг је назвао ,,индивидуациони процес“, чији виши ступањ развоја може да буде означен хришћанским појмом обожења (theosis).
К. Г. Јунг у својој књизи Ајон: истраживања феноменологије Селфа, из 1951. године, пише: ,,Тежња ка телеозису (грч. усавршавање, развијање у правцу једног савршенијег стања) у смислу савршенства није само оправдана већ је урођена човеку као карактеристика која за цивилизацију представља један од њених најдубљих корена. Ова тежња је тако моћна да може да постане страст која сваког вуче у њену службу“ (у загради и подвучено В.Ј). Сматрајући ову човекову тежњу ка савршенству архетипском, Јунг открива и њену негативну страну, истичући неку присилност у самој тежњи, а која онда, насупрот свесној контроли, наступа силовито и неконтролисано, у сагласности са архајском природом архетипа.
По свој прилици, следећи ову тамну страну човекове тежње ка савршенству, следбеник архетипске психологије Давид Милер (D. Miller) обрушава се и на хришћанство, постављајући, не само питање: Како бити савршен ,,као што је савршен Отац ваш небески?“ (Матеј, 5, 48), када је разлика између човека и Бога бескрајна, већ и доводећи у сумњу превод грчке речи teleios (,,савршен“), која у Лукином Јеванђељу (6, 36) гласи: ,,Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив.“ Заиста, није нимало безначајно како ћемо тумачити Христове речи (,,Будите савршени…“), нарочито ако имамо у виду да је исправан онај превод у Матејевом Јеванђељу, који су уосталом и рани црквени Оци (Климент Римски, Климент Александријски, Поликарп, Игњатије, Иринеј и други) прихватили. Откуд онда, већ код Августина, а потом, много касније, код Лутера и Калвина, у нашем веку код Карла Барта, одрицање могућности савршенства?
Останимо и даље при Сенци човекове тежње ка савршенству. Давид Милер мисли да је не само теолошки, већ и секуларни живот под чврстом влашћу идеје перфекционизма која је у основи религијска. ,,Историјско дело западне културе такође сведочи о присутности ове идеје: утопизам од Платона до Скинера, нацизам и марксизам, амерички технологизам, Тајер де Шарден и Махариши, Фромов хуманизам и Тимоти Лири култура дроге. Свуда се осећа фанатизам компулзије савршенства.“
Могли бисмо онда да се упитамо, не долази ли наша упорна замисао о непрестаном усавршавању човека, на земљи и после смрти, од вековне европске идеје о усавршавању друштва, идеје која би, природно, била наставак идеје органске еволуције Чарлса Дарвина. Подсетимо се да је индустријско друштво, збиља, једино друштво у историји које се ослања на непрестани развој, на очекивано и непрекидно усавршавање.
Раније није био обичај да се фанатизам, нарочито у религији и политици (довољно видљив кроз векове) тумачи на овакав начин, довођењем у сумњу, па и одбацивањем Христових речи о савршенству (за које, истина, Милер мисли да су рђаво преведене, што значи да се и Христова порука човеку не односи на савршенство, већ само на милосрђе). Човеков фанатизам философи и психолози објашњавају првенствено као опасну девијацију карактера под утицајем неке менталне болести (која се најчешће не открива, или се обелодањује после смрти неког политичког диктатора или војсковође неке фанатичне секте), девијацију у чијој је основи јако осећање инфериорности и управо недовољна вера или потиснута сумња у идеју која се људима на фанатичан начин саопштава.
Давид Милер (преко Јунга) друкчије се односи према тежњи ка савршенству, тражећи од човека, с правом, да критички испита у себи поменуту тежњу, уколико је, наравно, уопште у себи открије. Ако се и не бисмо сложили са Милером када ставља једног поред другог Платона и Скинера, Тајара де Шардена и Махаришија, или Фрома и Тимоти Лирија, изгледа оправадна његова критика западне културе која, збиља, као да од почетка новог века стоји под принудом перфекционизма. А шта бисмо тек данас, на самом крају XX века (књига је први пут објављена 2000. године, прим. М.Х), могли све да критикујемо у насилном мешању Америке у историју и савременост других држава (нарочито Југославије), што је прилично уочљив израз осећања перфекционизма, праћеног луциферском гордошћу тријумфализма!
Закључак који извлачим из Јунгове идеје о архетипу савршенства у човеку и Милерове идеје о перфекционизму-нарцизму у политици и религији, двозначан је. Ако је тежња човекова ка усавршавању (корисније је остати на термину усавршавање, употпуњавање, уцеловљавање, уместо савршенство) архетипска, као што тврди Јунг, онда је она – размишљам сада као хришћанин – Богом дата човеку, дакле, урођена је. Човек природно тежи усавршавању, ради чега другог, но да се постепеним усавршавањем (кроз еоне еона ,,времена“) приближи Лику свога Творца, који је ,,на почетку почетака“, праху земаљском удахнуо Свој Дух и тако човека учинио, не само природним живим бићем, већ и духовним, потенцијално спремним да се усавршава (creatio continua). Не улазим сада у разлоге (уосталом нејасне и тајанствене) да сваки архетип у човеку (значи, и овај о савршенству) неминовно носи у себи или собом, своју тамну, сеновиту, негативну, да ли да кажемо, луциферску страну. У одговору на ово веома подстицајно питање, задржао сам се намерно на негативној страни тежње ка усавршавању како бисмо је у себи на време препознали и тако срећно умакли њеној могућој замци. Освешћивање у себи ове архетипске Сенке, нарочито је важно за сваког религиозног човека, склоног, иначе, када ову своју Сенку не препозна, сваковрсном наметању свога уверења другима, што, некад, заврши опасним фанатичним перфекционизмом. Прихватам, иначе, оба превода грчке речи teleios, и у Матејевом и у Лукином Јеванђељу, као тачна, јер и једна и друга реч (савршенство и милосрђе) у суштини су Христово јеванђеље. Наше милосрђе је conditio sine qua non сваког даљег могућег усавршавања. Следећи, доследно, стрпљиво и пажљиво Христа као наш једини Пут, Истину и Живот, примењујући, једном речи, у животу оно што нам је Он оставио и показао (како ваља исправно живети) најбољи је начин да се избегне у сваком човеку, у хришћанину нарочито, увек присутна опасност злоупотребе и изневеравања архетипа усавршавања.
