U slučaju kiše, u obilazak grada možete da krenete turističkim vozićem koji je dobio ime po starom „Ćiri”. Andrićgrad simbol pobede nad naizgled nepomirljivim svetovima. Kiša u Višegradu bila je povod da odmah, sa auto parkinga u centru pored slavnog mosta na Drini, umesto planirane šetnje uđemo u turistički vozić „Ćirko” za pet evra. Česte prolazne turiste, sa razglasa iz voza stalno zovu na dvadesetominutnu „istorijsku panoramsku vožnju” kroz varošicu podignutu na putu srednjevekovnih karavana, istom koji i danas vodi od Beograda do Trebinja, odnosno do mora i Dubrovnika.
Premda vam se u vožnji brdovitim uskim uličicama grada može desiti, kao nama, da vozač uključi pogrešnu audio-kasetu te da usput ni sa jedne strane voza ne primećujete znamenitosti na koje vam spiker ukazuje, jer se ta audio-traka odnosi na neku drugu rutu, burna istorija varoši na vetrometini ratova i osvajača, vidljiva je na sve strane. Srednjevekovna obeležja u brdu, minareti džamija, austrougarske građevine, zvonici pravoslavnih crkava, spomenik palim borcima Drugog svetskog rata na povratku s ovog kratkog puta – svedoče o smenjivanju vojski i vladara u danas poznatom turističkom gradu na tlu Republike Srpske, u prošlosti prometnoj bosanskoj kasabi, kako njen duh u svojim romanima opisuje naš nobelovac i Višegrađanin Ivo Andrić.
Pitamo vozovođu, kad već nema dobre kasete, za staru tvrđavu u brdu, kaže da je to srednjovekovni stari grad Pavlovina, nastao pre nego što su ispod njega na Drini osmanlije u 16. veku podigle varošicu. Pokazuje nam i bivšu osmatračnicu starog grada – ruševine kule na nepristupačnoj steni iznad Drine: „Sa kule se motrilo na svakog ko se primicao gradu. Mi odavde zovemo je ‘kula kraljevića Marka’. Po narodnoj priči je Marko jašući na Šarcu preskočio čitavu Drinu s druge obale i stigao srećno u svoju tvrdu kulu. Ona je imala tunel sve do Drine, a za vreme Turaka bila je tamnica. Austrougarska vojska je posle kulu zatrpala kamenjem da se u njoj ne sakrivaju hajduci i begunci”, kako priča.
U tom trenutku, sagovornik nas obaveštava da upravo ulazimo u austrougarski tunel, koji je potom ova vojska izgradila kao jedan od 130 sličnih na trasi Austrougarske istočne železnice, zvanoj „štreka” i dugoj 166 kilometara . Kroz tunel je posle od 1925. u varoš zahuktalo ulazio parnjak „Ćira”, po kom je svom motornom voziću, tepajući mu, naš vozač dao ime. Preko „grbače” tunela, kaže, danonoćno su kaldrmisanim putem prolazili putnici, konjske zaprege i „hamali” kako su zvali nosače, koji su kolicima vozili kofere.
„Tunel pod brdom Bikavac je svedok grada, pun je priča o pijanim svatovima, regrutima, utvarama, ako koju hoćete da čujete, ispričaću”, kaže ovaj turistički vozač. Kroz tunel dug samo stotinak metara su skoro sedam decenija na putovanje „Ćirom”, koji je vozio od Beograda do Dubrovnika i Zelenike, mladići uz harmoniku odlazili u vojsku, a istim vozom stizali svatovi sa raznih strana da odigraju „kolce pred ćuprijom na Drini”, dok ih je pozdravljao zvuk lokomotive. Ovde pričaju da je prilikom gradnje tunela stradao austrougarski inženjer čiji se lik „pojavljuje” noću retkim prolaznicima. Na Bikavcu, iznad tunela, Dragiša Nedović napisao je iz sevdaha pesmu „U lijepom starom gradu Višegradu”.
Ukidanjem pruge i uklanjanjem šina 1974. tunel je postao saobraćajnica za automobile. Posle decenija u tami, ponovo je prethodnih godina osvetljen i obnovljena je trasa uskotračne pruge od Vardišta do višegradske železničke stanice. Posle tri decenije vratila se i lokomotiva parnjača: muzejski voz „Nostalgija” na trasi „Šarganske osmice” vozi fakultativno i prema potrebi grupe turista, zaljubljenike u železnicu i ekskurzije od Mokre Gore do Višegrada, pristajući stotinak metara od tunela. Kako u „Srbijavozu” za naš list kažu, zakup voza sa parnom lokomotivom, sa povratkom posle razgledanja grada, košta ukupno oko 2.200 evra, a za vožnju sa dizel vučom oko 1.200. Ako ima dovoljno zainteresovanih, povratna karta za putnika je 1.800 dinara, deca do šest godina ne plaćaju.
Most jedini preživeo poplavu grada
Na završetku „istorijske vožnje” i po prestanku kiše vratili smo se u „srce” Višegrada, na „ćupriju na Drini” koja je stekla slavu sa romanom Ive Andrića, a smatraju je ovde zaslužnom i za njegovu Nobelovu nagradu. Kameni most, podigao je svom rodnom gradu janjičar i potom veliki vezir Mehmed Paša Sokolović 1571. godine. Prelazeći ga, dolazimo do sofe ili kamene klupe na kojoj se neprekidno naizmenice turisti slikaju, sa koje se po Andrićevom romanu u zelenu, ali hladnu Drinu bacila Avdagina Fata o čijoj se lepoti i pameti pevalo, ne pristajući da se uda za Nail bega kog nije volela. Da ne bi pogazila reč koju je otac dao proscima, Fata odlazi na venčanje, ali u povratku svečane povorke silazi sa konja nasred ćuprije, tražeći da se odmori na istoj klupi. Tragičnim skokom napušta nesuđene svatove. Višegradski most na Drini i junakinja romana, koja je za Andrića oličenje čiste duše u podeljenoj i opterećenoj sredini – ostaju večni simboli ovih prostora. Nije čudo ni što mnogi tvrde da je i sam most Mehmed Paše večan: zidan od sige, kreča i ptičjeg izmeta, zaliven u temeljima olovom, jedini je preživeo u veliku poplavu 1896. kada je vodostaj Drine potopio varoš i ostale mostove na reci.
Preko puta „sofe” su vrata ili portal mosta. Delegacija stranih diplomata nam tumači natpis na arapskom o dobročinstvu vezira poteklog iz sela Sokolovići. Postoji i manji portal na kom piše da „onaj ko vidi most, misli da su zrna bisera rasuta po vodi, a da mu je nebeski svod školjka”. Danas se sa „Fatine sofe” leti izvode skokovi u Drinu koji okupljaju posmatrače iz celog sveta. Starosedeoci tvrde da su likovi Andrićevih romana poznati Višegrađani, usmeravajući nas na baštu starog hotela pored mosta, u kojoj su se pod platanima, kažu, „postigli mnogi dogovori i napisali romani i romani”. U hotelu se nalazi i Andrićev apartman u kom je prilikom posete gradu svog detinjstva boravio 1963. i 1972. pošto je tetkinu kuću u kojoj je rastao poklonio posle rata Višegradu, ali su je opštinske vlasti potom prodale. Danas se od vlasnika traži da se kuća sporazumno povrati kao kulturno dobro.
Tufahije i domaća kafa sa ratlukom u bašti pored Drine koštaju sedam evra. Tu od turista čujemo da najsočnije baklave i najduže tulumbe mogu da se nađu u poslastičarnici Andrićgrada, u koji ulazimo posle kratkog odmora.
