Васко Попа је 1973. године саставио избор из песама Лазе Костића, који је објављен у издању Музеја града Новог Сада и Народне билиотеке. Попа је за ту прилику написао и несвакидашњи увод који је, како је приметила теоретичарка књижевности и песникиња Катарина Пантовић, “по својим поетичким и жанровским особеностима својеврсна прозаида, или есејистичка поезија”. Тај увод овде преносимо у целости.
Чујем га кадгод ме пут наведе у Крушедол. Говори са самим собом. Моли светску ружу да се отвори и да његовој земљи, у њој затвореној, своју лепоту открије. Моли славуја светске руже да запева, и да његовој земљи ту лепоту у песми протумачи. Моли светску мајку спасења да руке над његовом земљом испружи, да јој гордост опрости и да јој ту лепоту завешта. Говори са самим собом корачајући старачки, ужурбано, као да некога гони око манастира, по запуштеноме врту, по празној цркви, по сабласним, бело окреченим ходницима конака. Говори самоме себи у браду своје неиспеване стихове, које је са собом у гроб понео, и који тамо, под земљом, не могу никако да се смире.
Летео је у својим песмама, како је сам то истицао, међу јавом и мед сном. Дивно је знао, без муке, сам летети, сам себи своме дару и висинама цар. Летео је као нико пре њега у српском песништву, осим можда наших старих златокрилих химнографа. Није било те висине коју он није могао досећи, ни тога сна који он није умео са тих висина овамо доле снети. За лет, за сновидовну песму висина био је рођен. Мучио се он и да хода кроз јаву у својим песмама, као и други, и других ради. А ходао је дозлабога незграпно и губио свој дар као обућу у глибовитим низинама. Ходао је невешто, па и до те мере смешно, да га је по који пут тешко препознати. За ход, за приземну песму јавом настањену, није био рођен.
Желео је да подреди језик својим виђењима и сновиђењима. Поткресивао је речи, калемио их и плевио им коров-слогове. И тако је понекад засецао и у њихово живо ткиво. Желео је да речи певају како он сања. Постројавао их и престројавао у својим стиховима, не мислећи на њих, него на певање које је у сну чуо. И тако понекад није давао речима да слободно дишу. Доживео је на свом окомитоме путу да се речи, с времена на време, побуне против његове песме, и да му се свете. Желео је да од својих песама ствара вртове на облацима. Кадгод му то није до краја полазило за руком, биле су криве његове изукрштане леје, а не цветови речи који се, сурово пресађивани и изубијани, нису тамо примили.
Својим стиховима, набијеним муњевином, севао је на нискоме небу ондашњег песништва, распарао га уздуж и попреко, и отворио му седам зазиданих сводова. Од наших средњовековних песника наовамо, толико светлости, толико ужарених колутова, толико зракова везаних у снопове и сложених у крстине никада видели нисмо. Певао је опчинен складом свемирских шарова, хармонијом сфера, како је он тај склад свечано називао. Видео га је јасно и тамо где га други не би ни наслутили. Његово песништво је непрекидна похвала сјају, слави и смислу тога свеопштега склада. Потресна је то похвала: није се ње одрицао ни онда када му је све на свету, заједно са његовим раскопаним животом, раздешеним стиховима и распомамљеним речима, говорило противу ње.
Из песме у песму, као неку биљурну планину без подножја, носио је у наручју свој завичај. Спасавао га од жудње за благом земаљска блата и упућивао га у потрагу за благом небним. Слутио је да је историја његовога завичаја само мајушни, али природни део тајновите судбине свемира, и да мора делити с њим и добро и зло. На неумитне мене те историје, златне или оловне, радосне или болне свеједно, гледао је као на кораке у поворци свеколиког свемирскога похода ка изворишту сјаја. Из песме у песму сањао је он свој завичај како кораком страховите и лепе убојне поскочице напредује према месту свога поновног рађања преко бојишта преображених у храмове и кроз битке претворене у свадбе.
Исповедао се у песмама пријатељима својим мртвим, за савет их питао и упутства њихова слушао. Једино је њима могао рећи све што му је на срцу лежало. Једино су га они, ослобођени обавеза према времену и простору, схватили до краја, и никада га нису исмејали. Једино су му они одговарали на питања, за која живи немају одговора. Одговарали су му непосредно и мудро, само што су ти одговори били саздани од ћутања, у путању уобличени, ћутањем изречени. Он, коме ни један израз није био стран, разумео је тај чудан језик пријатељских сени, или се временом на њега навикао, па га и заволео. Упадљиво је мало песама у току свога дугог живота испевао. Као да су му песме, пре него што су му се са усана оглашавале, у ћутање понирале. Почео је да се управља према неумољивим исконским знамењима на која му је скренута пажња једне изузетне ноћи, и која до свог последњег јутра није заборавио. Рано се загледао у сјајну, умну алфу, рано је окренуо леђа тамној, лакомој омеги.
Испевао је на крају живота најлепшу песму нашега језика, и она је нама његово завештање, а њему увод у неиспевано дело о ономе што тек у заносу пророци слуте. Измолио је у њој од свемајке света опроштај за гордост, искупивши се љубављу која наџивљује смрт. Вољено биће му се указало са друге обале живота, најпре на јави, као храм, а затим у сну, као дуго очекивана невеста. Сам је у наџемаљским октавама отпојао службу на својој светотајној свадби. Позвао је на ту свечаност, која представља врхунско откровење у нашем друштву, све свемирске сакругове са свом њиховом сунчаном и звезданом пратњом. Своје венчање претворио је, уз помоћ обредних речи љубави, у венчање неба и земље, јаве и сна, живота и смрти. И први пут, и заувек, није био сам, откривши себи и нама ону највишу, најсјајнију тачку где свих времена разлике ћуте.
Ако би мени, успомене ради на његове чувене каламбуре, било допуштено (и опроштено) једно надријезикословно тумачење, могао бих са корица његових књига, исписаних његовим именом и презименом, као са длана прочитати судбину његовог песништва. Као да у имену стоји записано да ће му песништво бити стално сахрањивано, и да ће стално, у свој својој свежини, васкрсавати попут тела његовог имењака из древне приче. И као да у презимену стоји такође записано да ће му песништво бити густо посејано костима некога нерођеног огњенога змаја, и да ће о те расуте кости поломити зубе сви учени песмочатци који ће покушати да успоставе змајев костур у свој његовој застрашујућој савршености.
Чујем га кадгод ме мисао у ноћима бдења на њега наведе. Говори са светиљком у својој соби у Сомбору, стојећи у белом оделу, нагнут над високим писаћим столом као над певницом: бео, запаљен стуб над заспалом и благословеном и уклетом нашом равницом. Устихованим говором својим диже равни бескрај око себе и од њега небеске сводове гради, испуњене светим мирисом памтивека. Његова светиљка пење се из једне октаве у другу и стихови јој као светлосне лествице служе.
Говори са својом светиљком, чујем га са дна ноћи, и у његовом бесмртноме стиху препознајем глас славуја светске руже.
