Софија Соја Јовановић (1922–2002) прва је српска позоришна и филмска редитељка. Мјузикл „Неки то воле вруће“, који је поставила пре скоро 35 година, 27. децембра 1990. године, и данас је на репертоару Позоришта на Теразијама.
Ова жена невероватне биографије рођена је у Београду, у угледној грађанској породици. Похађала је француску основну и средњу школу, у музичкој је ишла на часове клавира, као и на часове балета код Маге Магазовић.
Њен деда по оцу био је Милан Јовановић, дворски фотограф, у чијој се кући окупљала културна Скадарлија тог доба, па тако и његов кум Бранислав Нушић. Други деда био јој је чувени сликар Паја Јовановић. Стриц Душан Јовановић Ђукин био је познати вајар, а његова супруга глумица Невенка Урбанова.
Ратне године Соја је провела на студијама глуме, на драмском одсеку Музичке академије у Београду.
Почеци у позоришту и успон у филму
По ослобођењу почиње да се бави режијом, најпре у позоришту (Академско и Београдско драмско), а затим и на филму. Режирала је осам играних филмова, међу којима је „Поп Ћира и поп Спира“ (1958) по делу Стевана Сремца, први филм у боји у Југославији. Освојио је седам пулских арена, а њој је припала она за режију.
Подједнако успешно се бавила режијом на три медија
Једна је од ретких жена која се подједнако успешно бавила режијом у позоришту, на филму и телевизији. Њена драма „Извињавамо се, много се извињавамо“ (1976) проглашена је најбољом ТВ драмом током 35 година постојања телевизије.
Посебно место у њеном редитељском опусу заузимају позоришни комади, а нарочито мјузикли. Од 1961. до 1999. режирала их је једанаест у Позоришту на Теразијама, а међу њима посебно место заузима „Неки то воле вруће“.
Однос са глумцима – „моје лутке, моја деца“
Имала је присан и срдачан однос са глумцима, сматрала их је својом децом:
„Волим глумце са којима радим, они су моје лутке, моја деца. Глумци знају то и зато ми узвраћају истом мером, узвраћају ми љубављу.“
Соја је била невероватно енергична жена пуна љубави према људима који раде овај посао, сведочи глумац Раде Марјановић.
Сећање глумаца и рад са Сојом
„И сама је говорила да смо сви ми који радимо у позоришту, не само глумци, већ њена деца. Она није имала своју децу и видело се да се материски понашала према нама. Али као строга мајка. Умела је да направи малу гужву и фрку, и ми помислимо сад ће све да се распадне, окренуће се и отићи ће из пројекта, а она се окрене својим сарадницима и намигне.
То је био њен начин да анимира људе ако су се опустили. Била је чудо, дивна особа, иза које остају само речи хвале“ – прича Марјановић.
Он додаје да је често ишао код ње кући јер су радили заједно и мјузикл „Кабаре“, а био јој је асистент режије на њеној последњој представи „Умрла је госпођа, госпођина мајка“, водвиљу Жоржа Фејдоа.
Кућа пуна лутака – вечито дете у души
Помагао сам јој тада јер је већ ухватила болест, па сам је посећивао. Сојин дом је била кућа лутака. И то је било дивно осећање, седети међу њеним луткама које су биле свуда – на троседу, кревету, по фотељама, столицама…
Она је гајила дете у себи, и то је захтевала и од нас – да се играмо, да будемо људи са пуном вољом и вером, али са дечјим знатижељним погледом, чистог срца, да ниједног тренутка не сумњамо у оно што радимо. Те лутке су указивале на њен невероватан дух, биле су део њеног шарма. То ме је посебно разнеживало – каже глумац.
Сојина филозофија уметности
„Сатира ме никада није занимала нити црни хумор. Цинизам није особина средине из које сам, али је ипак пут ка комедији. Није комедија ни невина ни наивна: говори о човековој суштини и ослобађа га мука смехом. Али онај искрени смех, дечји. Мене је дечији свет увео у свет комичног. Уметност није разоткривање истина на свакакав начин, него помагање човеку да живот проживи лепше и лакше, јер он може и мора да буде леп“, говорила је Соја Јовановић.
