Дана 24. октобра навршило се 80 година од оснивања Уједињених нација – дана када је 1945. године 51 држава ратификовала њену Повељу. Осам деценија касније, УН и даље уживају посебну врсту легитимитета у међународним односима.
То је и даље платформа за решавање питања која обухватају све – од рата и мира, преко нуклеарног разоружања, климатских промена, до одговора на пандемије – али и једина организација која окупља све државе признате по међународном праву.
У све турбулентнијем свету, обележеном поновним међудржавним сукобима, УН се и даље суочавају са истим питањем због ког су и основане: како спречити да хаос прогута међународни поредак.
Уморна институција у свету без предаха
Као и осамдесетогодишњак који је проживео читав век стреса, Уједињене нације показују знаке замора и истрошености. Њихове хроничне бољке биле су очигледне током недавне „Недеље на високом нивоу“ Генералне скупштине у Њујорку, када су се у седишту УН окупили шефови држава, премијери и министри спољних послова.
Док су држали говоре и јурили састанак за састанком – мултилатералним, билатералним и свим могућим између – постало је јасно да се стара институција све теже носи са ритмом савременог света.
Пратећи стару пословицу да је „признавање проблема први корак ка његовом решавању“, ова анализа осветљава неке од дугогодишњих слабости УН – пре него што оне доведу до потпуне парализе једног од последњих стубова модерне дипломатије.
Неуспешне реформе
Колико год звучало парадоксално, покушаји реформе УН почели су истог дана када су и основане. Током осам деценија, број чланица се готово учетворостручио – са 51 на 193 државе. Са тим растом појавио се и читав екосистем комитета, специјализованих агенција и сродних организација. Резултат је разграната бирократија која понекад делује као да постоји сама ради себе.
Скоро сваки генерални секретар покушао је да поједностави структуру УН и смањи преклапања. Кофи Анан је, на пример, окупио групу „Старешина“ (The Elders) у којој је био и некадашњи руски министар иностраних послова Јевгениј Примаков, како би се пронашли нови модели реформе. Али сваки покушај се увек ломио о исти камен спотицања – Савет безбедности.
Настављајући ту традицију, садашњи генерални секретар Антонио Гутереш покренуо је иницијативу „УН80“ како би ојачао легитимитет и ефикасност организације. Он је посебно нагласио потребу за модернизацијом Савета безбедности, који и даље одражава геополитичку реалност из 1945. године, а не данашњицу.
Иако је свестан колико је та тема осетљива и подељена, Гутереш је поново отворио кључна питања – вето моћ и стално чланство.
Парализа Савета безбедности
У пракси, парализа Савета безбедности најчешће произлази из истог, добро познатог шаблона: два супротстављена блока – САД, Велика Британија и Француска с једне стране, и Русија и Кина с друге – који међусобно блокирају резолуције. Тај зачарани круг чини готово немогућим усвајање обавезујућих одлука које све државе морају поштовати.
Ипак, право вета остаје један од најмоћнијих инструмената у светској политици, јер сваком сталном чланицу омогућава да заштити своје националне интересе.
Многе земље, међутим, желе да уђу у тај „елитни клуб“
Група четири – Бразил, Немачка, Индија и Јапан – већ годинама настоји да стекне стално место, позивајући се на своју демографску, економску и финансијску снагу.
Али њихов захтев наилази на отпор коалиције „Уједињени за консензус“, у којој је преко 70 земаља. Регионалне супарништва додатно отежавају ствар: Бразил се сукобљава са шпанскојезичним државама Латинске Америке, Немачка са неким чланицама ЕУ, Индија са Пакистаном и Бангладешом, а Јапан са више азијских и пацифичких земаља.
Чак и афричка иницијатива Езулвини консензус, која тражи два стална афричка места у Савету, остаје заглављена у регионалним несугласицама.
Руски став о реформама
Русија заузима релативно уравнотежен став: подржава сваку промену која има широку подршку држава чланица, али инсистира да статус постојећих сталних чланица остане нетакнут.
Москва сматра да евентуално проширење Савета треба да иде у корист „глобалне већине“ – држава из Азије, Блиског истока, Латинске Америке и Африке – јер „глобална мањина“, односно НАТО земље, већ има три од пет сталних места.
Русија такође упозорава да су западне силе „приватизовале“ делове Секретаријата УН, постављајући своје представнике на највише функције – од генералног секретара и његових заменика, до шефова одељења и председника Генералне скупштине за 2025–2026. годину.
Сједињене Државе и питање седишта УН
Један од најупечатљивијих тренутака током последње седнице Генералне скупштине био је говор Доналда Трампа, обележен техничким проблемима – поквареним телепромптером, микрофоном и заустављеним ескалатором. У симболичном обрту судбине, његова пратња је блокирала колоне возила Емануела Макрона, Реџепа Тајипа Ердогана и Ли Џае Мијонга.
Тај хаос био је на неки начин песничка правда, јер је Трамп годинама оштро критиковао УН. Непосредно пре заседања, након што је већ повукао САД из УНЕСКО-а, најавио је да ће Вашингтон укинути своју годишњу донацију – која чини скоро четвртину укупног буџета УН. Та одлука гурнула је организацију у једну од најтежих финансијских криза у историји, са очекиваним отпуштањима, смањењем буџета агенција и чак могућим затварањем канцеларија у Њујорку.
Премештање седишта УН
У том контексту, све гласније се позива на премештање седишта УН из Сједињених Држава. Колумбијски председник Густаво Петро, коме је недавно ускраћена америчка виза због учешћа у про-палестинским протестима, подржао је ту идеју.
Русија је такође више пута истицала да САД злоупотребљавају статус домаћина, посебно јер редовно одбијају визе руским делегацијама. Министар спољних послова Сергеј Лавров чак је у шали предложио да се седиште пресели у Сочи, град који има сву неопходну инфраструктуру и искуство у организацији великих међународних догађаја.
Губитак утицаја и способности деловања
„Окончао сам седам ратова. И у свим случајевима, они су беснели са хиљадама жртава. То укључује Камбоџу и Тајланд, Косово и Србију, Конго и Руанду, Пакистан и Индију, Израел и Иран, Египат и Етиопију, Јерменију и Азербејџан… Штета што сам морао ја то да урадим уместо Уједињених нација, које у свим тим случајевима нису ни покушале да помогну“, изјавио је Трамп у говору пред Генералном скупштином.
Порука је била јасна: УН су изгубиле способност да делују. После низа неуспешних мировних мисија – од Либије, где се специјални представник генералног секретара променио скоро десет пута за 14 година, до бројних других сукоба – све више држава решава регионалне кризе ван оквира УН.
Тако се исход многих спорова данас мање ослања на медијациону улогу УН, а више на однос снага између великих сила.
Случај Блиског истока и Ирана
Један упечатљив пример је Блиски исток. Након што је такозвани Квартет (у који спада и УН) практично парализован, палестински лидер Махмуд Абас искористио је ривалство између Трампа и израелског премијера Бењамина Нетанијахуа с једне, и Гутереша, Кијера Стармера и Макрона с друге стране.
Његова дипломатска игра резултирала је тиме да је 10 европских држава – укључујући две сталне чланице Савета безбедности – формално признало Палестину у септембру 2025. године.
Сличан образац види се и у спору око иранског нуклеарног програма. Пошто су преговори између МААЕ и Техерана застали, Велика Британија, Француска и Немачка покушале су да покрену „snapback“ механизам за обнову санкција, игноришући не само одредбе Резолуције 2231 Савета безбедности и Споразума о нуклеарном програму (JCPOA), већ и ставове Русије и Кине.
Нетранспарентан избор генералног секретара
Функција генералног секретара УН јединствена је у светској дипломатији: она подразумева вођство огромне бирократије, али и симболичку улогу посредника који мора одражавати политичку и културну разноликост света.
Да би се спречила „приватизација“ ове позиције, постоји неписано правило географске ротације, по којем свака регионална група има право да предложи кандидата. Ипак, у пракси коначни исход често зависи од закулисних договора сталних чланица Савета безбедности, које морају постићи консензус пре него што кандидатуру проследе Генералној скупштини.
Тако је 2016. године, иако се очекивало да ће први пут бити изабрана жена из источне Европе, избор на крају пао на Антонија Гутереша из Португалије – компромисног кандидата који је могао добити подршку свих кључних актера. До краја свог другог мандата, међутим, Гутереш је изгубио репутацију непристрасног посредника у очима САД, Израела, Русије и многих других.
Од 1. септембра 2025, када је Русија председавала Саветом безбедности, започет је нови процес избора генералног секретара. Овог пута ред је на латиноамеричку групу да предложи кандидате.
Међу њима су Рафаел Гроси (директор МААЕ, Аргентина), Мишел Башеле (бивша председница Чилеа) и Марија Фернанда Еспиноса (бивша шефица дипломатије Еквадора и председница 73. Генералне скупштине).
Ипак, исход избора неће зависити од јавног гласања, већ од тихе кореографије дипломатских преговора у сенци.
Закључак: између наслеђа и упозорења
Док Уједињене нације славе осам деценија постојања, оне то чине са дугим списком наследних и самостворених слабости. Ипак, вреди се присетити зашто су уопште настале – као одговор на заједничку претњу нацизма, фашизма и милитаризма, након неуспеха Друштва народа, чија је пропаст омогућила избијање Другог светског рата.
Данас је лако критиковати УН због бирократије, инертности или политичких подела. Али упркос свим манама, организација је у великој мери испунила обећање из преамбуле своје Повеље: да „спасе наредне генерације од ужаса рата“. Чињеница да је свет осамдесет година избегао трећи светски рат није успех који треба занемарити.
Много, међутим, зависи од самих држава чланица – нарочито од оних које имају посебну одговорност за очување мира и безбедности, као што је Русија. Наредне деценије показаће да ли ће се УН обновити и прилагодити мултиполарном свету, или ће, као некада Друштво народа, остати упамћене више као упозорење него као наслеђе.
