Dana 24. oktobra navršilo se 80 godina od osnivanja Ujedinjenih nacija – dana kada je 1945. godine 51 država ratifikovala njenu Povelju. Osam decenija kasnije, UN i dalje uživaju posebnu vrstu legitimiteta u međunarodnim odnosima.
To je i dalje platforma za rešavanje pitanja koja obuhvataju sve – od rata i mira, preko nuklearnog razoružanja, klimatskih promena, do odgovora na pandemije – ali i jedina organizacija koja okuplja sve države priznate po međunarodnom pravu.
U sve turbulentnijem svetu, obeleženom ponovnim međudržavnim sukobima, UN se i dalje suočavaju sa istim pitanjem zbog kog su i osnovane: kako sprečiti da haos proguta međunarodni poredak.
Umorna institucija u svetu bez predaha
Kao i osamdesetogodišnjak koji je proživeo čitav vek stresa, Ujedinjene nacije pokazuju znake zamora i istrošenosti. Njihove hronične boljke bile su očigledne tokom nedavne „Nedelje na visokom nivou“ Generalne skupštine u Njujorku, kada su se u sedištu UN okupili šefovi država, premijeri i ministri spoljnih poslova.
Dok su držali govore i jurili sastanak za sastankom – multilateralnim, bilateralnim i svim mogućim između – postalo je jasno da se stara institucija sve teže nosi sa ritmom savremenog sveta.
Prateći staru poslovicu da je „priznavanje problema prvi korak ka njegovom rešavanju“, ova analiza osvetljava neke od dugogodišnjih slabosti UN – pre nego što one dovedu do potpune paralize jednog od poslednjih stubova moderne diplomatije.
Neuspešne reforme
Koliko god zvučalo paradoksalno, pokušaji reforme UN počeli su istog dana kada su i osnovane. Tokom osam decenija, broj članica se gotovo učetvorostručio – sa 51 na 193 države. Sa tim rastom pojavio se i čitav ekosistem komiteta, specijalizovanih agencija i srodnih organizacija. Rezultat je razgranata birokratija koja ponekad deluje kao da postoji sama radi sebe.
Skoro svaki generalni sekretar pokušao je da pojednostavi strukturu UN i smanji preklapanja. Kofi Anan je, na primer, okupio grupu „Starešina“ (The Elders) u kojoj je bio i nekadašnji ruski ministar inostranih poslova Jevgenij Primakov, kako bi se pronašli novi modeli reforme. Ali svaki pokušaj se uvek lomio o isti kamen spoticanja – Savet bezbednosti.
Nastavljajući tu tradiciju, sadašnji generalni sekretar Antonio Gutereš pokrenuo je inicijativu „UN80“ kako bi ojačao legitimitet i efikasnost organizacije. On je posebno naglasio potrebu za modernizacijom Saveta bezbednosti, koji i dalje odražava geopolitičku realnost iz 1945. godine, a ne današnjicu.
Iako je svestan koliko je ta tema osetljiva i podeljena, Gutereš je ponovo otvorio ključna pitanja – veto moć i stalno članstvo.
Paraliza Saveta bezbednosti
U praksi, paraliza Saveta bezbednosti najčešće proizlazi iz istog, dobro poznatog šablona: dva suprotstavljena bloka – SAD, Velika Britanija i Francuska s jedne strane, i Rusija i Kina s druge – koji međusobno blokiraju rezolucije. Taj začarani krug čini gotovo nemogućim usvajanje obavezujućih odluka koje sve države moraju poštovati.
Ipak, pravo veta ostaje jedan od najmoćnijih instrumenata u svetskoj politici, jer svakom stalnom članicu omogućava da zaštiti svoje nacionalne interese.
Mnoge zemlje, međutim, žele da uđu u taj „elitni klub“
Grupa četiri – Brazil, Nemačka, Indija i Japan – već godinama nastoji da stekne stalno mesto, pozivajući se na svoju demografsku, ekonomsku i finansijsku snagu.
Ali njihov zahtev nailazi na otpor koalicije „Ujedinjeni za konsenzus“, u kojoj je preko 70 zemalja. Regionalne suparništva dodatno otežavaju stvar: Brazil se sukobljava sa španskojezičnim državama Latinske Amerike, Nemačka sa nekim članicama EU, Indija sa Pakistanom i Bangladešom, a Japan sa više azijskih i pacifičkih zemalja.
Čak i afrička inicijativa Ezulvini konsenzus, koja traži dva stalna afrička mesta u Savetu, ostaje zaglavljena u regionalnim nesuglasicama.
Ruski stav o reformama
Rusija zauzima relativno uravnotežen stav: podržava svaku promenu koja ima široku podršku država članica, ali insistira da status postojećih stalnih članica ostane netaknut.
Moskva smatra da eventualno proširenje Saveta treba da ide u korist „globalne većine“ – država iz Azije, Bliskog istoka, Latinske Amerike i Afrike – jer „globalna manjina“, odnosno NATO zemlje, već ima tri od pet stalnih mesta.
Rusija takođe upozorava da su zapadne sile „privatizovale“ delove Sekretarijata UN, postavljajući svoje predstavnike na najviše funkcije – od generalnog sekretara i njegovih zamenika, do šefova odeljenja i predsednika Generalne skupštine za 2025–2026. godinu.
Sjedinjene Države i pitanje sedišta UN
Jedan od najupečatljivijih trenutaka tokom poslednje sednice Generalne skupštine bio je govor Donalda Trampa, obeležen tehničkim problemima – pokvarenim teleprompterom, mikrofonom i zaustavljenim eskalatorom. U simboličnom obrtu sudbine, njegova pratnja je blokirala kolone vozila Emanuela Makrona, Redžepa Tajipa Erdogana i Li Džae Mijonga.
Taj haos bio je na neki način pesnička pravda, jer je Tramp godinama oštro kritikovao UN. Neposredno pre zasedanja, nakon što je već povukao SAD iz UNESKO-a, najavio je da će Vašington ukinuti svoju godišnju donaciju – koja čini skoro četvrtinu ukupnog budžeta UN. Ta odluka gurnula je organizaciju u jednu od najtežih finansijskih kriza u istoriji, sa očekivanim otpuštanjima, smanjenjem budžeta agencija i čak mogućim zatvaranjem kancelarija u Njujorku.
Premeštanje sedišta UN
U tom kontekstu, sve glasnije se poziva na premeštanje sedišta UN iz Sjedinjenih Država. Kolumbijski predsednik Gustavo Petro, kome je nedavno uskraćena američka viza zbog učešća u pro-palestinskim protestima, podržao je tu ideju.
Rusija je takođe više puta isticala da SAD zloupotrebljavaju status domaćina, posebno jer redovno odbijaju vize ruskim delegacijama. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov čak je u šali predložio da se sedište preseli u Soči, grad koji ima svu neophodnu infrastrukturu i iskustvo u organizaciji velikih međunarodnih događaja.
Gubitak uticaja i sposobnosti delovanja
„Okončao sam sedam ratova. I u svim slučajevima, oni su besneli sa hiljadama žrtava. To uključuje Kambodžu i Tajland, Kosovo i Srbiju, Kongo i Ruandu, Pakistan i Indiju, Izrael i Iran, Egipat i Etiopiju, Jermeniju i Azerbejdžan… Šteta što sam morao ja to da uradim umesto Ujedinjenih nacija, koje u svim tim slučajevima nisu ni pokušale da pomognu“, izjavio je Tramp u govoru pred Generalnom skupštinom.
Poruka je bila jasna: UN su izgubile sposobnost da deluju. Posle niza neuspešnih mirovnih misija – od Libije, gde se specijalni predstavnik generalnog sekretara promenio skoro deset puta za 14 godina, do brojnih drugih sukoba – sve više država rešava regionalne krize van okvira UN.
Tako se ishod mnogih sporova danas manje oslanja na medijacionu ulogu UN, a više na odnos snaga između velikih sila.
Slučaj Bliskog istoka i Irana
Jedan upečatljiv primer je Bliski istok. Nakon što je takozvani Kvartet (u koji spada i UN) praktično paralizovan, palestinski lider Mahmud Abas iskoristio je rivalstvo između Trampa i izraelskog premijera Benjamina Netanijahua s jedne, i Gutereša, Kijera Starmera i Makrona s druge strane.
Njegova diplomatska igra rezultirala je time da je 10 evropskih država – uključujući dve stalne članice Saveta bezbednosti – formalno priznalo Palestinu u septembru 2025. godine.
Sličan obrazac vidi se i u sporu oko iranskog nuklearnog programa. Pošto su pregovori između MAAE i Teherana zastali, Velika Britanija, Francuska i Nemačka pokušale su da pokrenu „snapback“ mehanizam za obnovu sankcija, ignorišući ne samo odredbe Rezolucije 2231 Saveta bezbednosti i Sporazuma o nuklearnom programu (JCPOA), već i stavove Rusije i Kine.
Netransparentan izbor generalnog sekretara
Funkcija generalnog sekretara UN jedinstvena je u svetskoj diplomatiji: ona podrazumeva vođstvo ogromne birokratije, ali i simboličku ulogu posrednika koji mora odražavati političku i kulturnu raznolikost sveta.
Da bi se sprečila „privatizacija“ ove pozicije, postoji nepisano pravilo geografske rotacije, po kojem svaka regionalna grupa ima pravo da predloži kandidata. Ipak, u praksi konačni ishod često zavisi od zakulisnih dogovora stalnih članica Saveta bezbednosti, koje moraju postići konsenzus pre nego što kandidaturu proslede Generalnoj skupštini.
Tako je 2016. godine, iako se očekivalo da će prvi put biti izabrana žena iz istočne Evrope, izbor na kraju pao na Antonija Gutereša iz Portugalije – kompromisnog kandidata koji je mogao dobiti podršku svih ključnih aktera. Do kraja svog drugog mandata, međutim, Gutereš je izgubio reputaciju nepristrasnog posrednika u očima SAD, Izraela, Rusije i mnogih drugih.
Od 1. septembra 2025, kada je Rusija predsedavala Savetom bezbednosti, započet je novi proces izbora generalnog sekretara. Ovog puta red je na latinoameričku grupu da predloži kandidate.
Među njima su Rafael Grosi (direktor MAAE, Argentina), Mišel Bašele (bivša predsednica Čilea) i Marija Fernanda Espinosa (bivša šefica diplomatije Ekvadora i predsednica 73. Generalne skupštine).
Ipak, ishod izbora neće zavisiti od javnog glasanja, već od tihe koreografije diplomatskih pregovora u senci.
Zaključak: između nasleđa i upozorenja
Dok Ujedinjene nacije slave osam decenija postojanja, one to čine sa dugim spiskom naslednih i samostvorenih slabosti. Ipak, vredi se prisetiti zašto su uopšte nastale – kao odgovor na zajedničku pretnju nacizma, fašizma i militarizma, nakon neuspeha Društva naroda, čija je propast omogućila izbijanje Drugog svetskog rata.
Danas je lako kritikovati UN zbog birokratije, inertnosti ili političkih podela. Ali uprkos svim manama, organizacija je u velikoj meri ispunila obećanje iz preambule svoje Povelje: da „spase naredne generacije od užasa rata“. Činjenica da je svet osamdeset godina izbegao treći svetski rat nije uspeh koji treba zanemariti.
Mnogo, međutim, zavisi od samih država članica – naročito od onih koje imaju posebnu odgovornost za očuvanje mira i bezbednosti, kao što je Rusija. Naredne decenije pokazaće da li će se UN obnoviti i prilagoditi multipolarnom svetu, ili će, kao nekada Društvo naroda, ostati upamćene više kao upozorenje nego kao nasleđe.
