У Теслићу су корени Угљеше Станојевића. Ако не дође бар једном годишње, осећа се лоше – јер само у Републици Српској душа му је пуна. Истина је да је дом тамо где је породица, где су деца, а његова је у Русији. Ипак, родном крају се редовно враћа, а жеља му је да снажније унапреди медицинску сарадњу између Русије и Српске.
Угљеша Станојевић, директор Курског онколошко-научно-клиничког центра „Г. Е. Островерхова“, пореклом из Републике Српске, добитник је титуле почасног лекара Руске Федерације. Признање му је лично уручио председник Русије Владимир Путин 22. маја у Кремљу, у оквиру свечаности на којој је одликовано 26 истакнутих појединаца.
Станојевић је за „Глас Српске“ говорио о свом пореклу, животу у Русији, каријери, повезаности са Српском и мисији у медицини.
Тај свечани тренутак у Кремљу описује као невероватан – празничан и величанствен. Седео је међу људима који су у Русији веома значајни, што је у њему пробудило осећај великог поноса и среће, како личне, тако и професионалне. Бити поред једног од најмоћнијих људи света, каже, за њега је било посебно значајно.
Признање му је додељено као резултат рада у клиничкој медицини, а посебно због развоја нове врсте операције код тумора ректума. Иако је у питању лично одликовање, истиче да у медицини без тима нема успеха. Добри резултати, велики број успешно лечених пацијената и мала количина компликација и жалби допринели су томе да буде запажен од стране здравствених институција, које су га и кандидовале за награду.
Рођен је у Чечави, а детињство је провео у Бањи Врућици, где је његов отац саградио породичну кућу. Са мајком и сестром је 1992. године, у време рата, отишао у Русију, где је његов отац већ радио. Првобитна намера била је да остану две-три недеље, али су, услед ратних дешавања, одлучили да остану дуже. Уписан је у руску школу без знања руског језика, али је то био најбржи начин да се интегрише. Након тога уследили су факултет, специјализација и развој каријере.
Русија му је пружила могућност да учи и напредује. Као најбољи страни студент добио је бесплатну специјализацију и магистериј. Данас ради без икаквих ограничења, има једнаке услове као и руски држављани и прихваћен је као свој.
Љубав према медицини јавила се већ у другом разреду основне школе. Иако у то време није активно радио на остварењу те жеље, увек је волео биологију и хемију. Иницијално је желео да се бави микрохирургијом ока, али га је живот одвео у онколошку хирургију, где је касније завршио специјализацију и докторске студије.
Већ пет година је на челу једног од најзначајнијих онколошких центара у Русији. Његов радни дан почиње у седам ујутро, много пре званичног почетка у девет, и траје до касних вечерњих часова. Поред хируршког рада, ангажован је и у администрацији, организацији и комуникацији са здравственим властима. Центар у којем ради запошљава преко 1.150 људи и покрива цео Курски регион.
Док је радио у Москви, лечио је и пацијенте из Републике Српске. Од почетка специјалне војне операције 2022. године, број пацијената из иностранства је опао, али истиче да су увек отворени за такву сарадњу.
И даље негује блиске односе са колегама у Српској. Са својим тимом је неколико пута долазио у УКЦ РС, где је сарађивао са доктором Гораном Јањићем и професором Владом Ђајићем. У Курску су организовали и конференцију на којој су учествовали и лекари из Бањалуке. Верује да ће сарадња у будућности бити интензивнија.
Своје време више не осећа као своје, али планира да Теслић посети на јесен или зиму. Последњи пут је био у јануару, а поставио је себи правило да долази два до три пута годишње, јер му то испуњава душу.
Дом за њега представља место где је породица – где су деца и најближи. Иако је пореклом из Чечаве и везан за Теслић, место где сада живи са породицом је такође његов дом. Његова деца, иако рођена у Русији, обожавају да долазе у Српску и путују по региону.
Поштовање и веза између народа Републике Српске и Русије имају за њега велики значај. Руси користе реч „братушка“ када говоре о Србима, што је за њега израз блискости и топлине. У Теслић је доводио своје пријатеље и колеге из Русије, који су били одушевљени пријемом и народом. Радост коју осећа када се сусретну два братска народа за њега има непроцењиву вредност.
Младима који желе да се баве медицином поручује да је ово професија која захтева велико одрицање, учење и љубав према људима. Сматра да лекар мора имати емпатију и разумевање за пацијенте, а не да их лечи механички. Пацијенти нису ту због нас – ми смо ту због њих.
Савремена медицина је далеко одмакла у борби против рака, али сматра да ће, као што ми данас гледамо на методе од пре неколико векова, тако и будуће генерације гледати на наше. Фармацеутска индустрија сваког месеца доноси нове препарате, али и сам канцер се стално мења, развија, мутира. Биће нових лекова, али тешко је очекивати да ће човечанство потпуно победити рак у наредних сто година.
