DA dan ima više od 24 sata, i dalje bi bar trećinu vremena provodila konzervirajući tekstil. Nije ni čudo, jer je tekstil njeno primarno opredeljenje i velika ljubav, a posla za različite muzeje u Srbiji ima toliko da može da radi danonoćno. Osim što je jedini konzervator-restaurator u Pomoravskom okrugu, Tatjana Tubica, iz Paraćina je i profesor u Prvoj tehničkoj školi u Jagodini, a vodi i projektne radionice starih zanata u osnovnim školama na teritoriji svoje opštine.
Završila je Tehnološko-metalurški fakultet u Beogradu, odsek za tekstil, a kasnije u Boru i odsek za tehnološko inženjerstvo. U nekad čuvenoj „Štofari“ „ispekla je zanat“ i naučila sve o vuni, pa je u konzervatorske vode uplovila glatko. Sertifikat i stručnu praksu stekla je u Etnografskom muzeju u Beogradu. Tu je definitivno otkrila sve tajne i finese konzervatorskog posla.
Kada vidim tkaninu, odmah joj prepoznam dušu. Celog života sam se bavila starim zanatima pa mi je i ta tematika bliska. Samo me je trebalo uputiti u pravila koja savremena konzervacija nalaže. Svi predmeti koji se čuvaju u muzejima, kad-tad imaće potrebu za konzervacijom, jer kao i ljudi podležu starenju. Taj proces je nezaustavljiv, ali je posao konzervatora da ga uspori što više, da spreči raspad materijala kako bi taj predmet mogao što duže da bude izložen u muzeju i da prenosi svoju priču. Kad vidim koliko muzeja u Srbiji pokrivam, očigledno je da je konzervacija ovim ustanovama bolna tačka. Nemaju dovoljno stručnog kadra za tu vrstu posla – otkriva Tubica za „Novosti“.
Kroz njenu laboratoriju prošli su mnogi muzejski predmeti. Konzervacija je dugotrajan i pipav proces. Što je predmet stariji, sa njim se mora pažljivije postupati jer je „zub vremena“ odradio svoje. Ponekad Tatjana pincetom samo dodirne tkaninu i ona počne da puca. A, osim pincete, konzervatorski alat su i špatule, igle, makaze… i dešavalo se mnogo puta da je morala sama da ga konstruiše. Tu je imala pomoć supruga. LIBADE je haljetak, gornji odevni predmet koji se nosio krajem 19. i početkom 20. veka. Tatjana trenutno radi na konzervaciji šest libada izrađenih od pliša i pamučnog satena koje su vlasništvo Narodnog muzeja u Zaječaru. Rad je zahtevan jer je tkanina presušena, a srmovez dosta oštećen, pa ona sve niti vraća po otisku na tkanini.
– Radila sam jeleke, anterije, košulje, libade, obične i sa krznenim okovratnicima, kuvarice, peškire… Od netekstilnih predmeta nedavno sam završila konzervaciju i restauraciju 40 preslica koje su u vlasništvu Zavičajnog muzeja u Paraćinu. U muzej su došle otkupom sa raznih strana i bile su u lošem stanju. Napao ih je žižak, napravio u njima čitave tunele – priča naša sagovornica.
Najizazovniji, kaže, bio joj je rad na dozidnici s kraja 18. i početka 19. veka. Noseće platno zlatoveza bilo je potpuno degradirano. Nadala se da će ga sačuvati, ali od tog platna je bila ostala samo osnova od pamuka, dok je svilena potka uništena. Pažljivo je proučavajući uspela je da pronađe komadić tkanine koji joj je otkrio da je osnova u stvari siva, a potka od zelene svile. – To je davalo jedan neverovatno lep, snažan efekat po površini. Srećom, našla sam takvu tkaninu ponovo, ali je bilo izazovno skinuti taj zlatovez sa stare površine, izvlačiti ga nit po nit da se ne rasturi i sve prebaciti na novu tkaninu. Prethodno sam zlatovez očistila, sredila i osvežila, jer se s vremenom patina nakupila. Ovu raskošnu dozidnicu radila sam oko pet meseci i to je bio izuzetno vredan predmet.
Tatjana je trenutno okupirana i radionicama starih zanata po projektima „Na mladima tradicija ostaje“ i „Vreteno, preslica i običaji“. Projekte sprovodi u saradnji sa Ministarstvom kulture i paraćinskim osnovnim školama. Deca su oduševljena jer se prvi put upoznaju sa procesom predenja vune na najstariji način.
