ДА дан има више од 24 сата, и даље би бар трећину времена проводила конзервирајући текстил. Није ни чудо, јер је текстил њено примарно опредељење и велика љубав, а посла за различите музеје у Србији има толико да може да ради даноноћно. Осим што је једини конзерватор-рестауратор у Поморавском округу, Татјана Тубица, из Параћина је и професор у Првој техничкој школи у Јагодини, а води и пројектне радионице старих заната у основним школама на територији своје општине.
Завршила је Технолошко-металуршки факултет у Београду, одсек за текстил, а касније у Бору и одсек за технолошко инжењерство. У некад чувеној „Штофари“ „испекла је занат“ и научила све о вуни, па је у конзерваторске воде упловила глатко. Сертификат и стручну праксу стекла је у Етнографском музеју у Београду. Ту је дефинитивно открила све тајне и финесе конзерваторског посла.
Када видим тканину, одмах јој препознам душу. Целог живота сам се бавила старим занатима па ми је и та тематика блиска. Само ме је требало упутити у правила која савремена конзервација налаже. Сви предмети који се чувају у музејима, кад-тад имаће потребу за конзервацијом, јер као и људи подлежу старењу. Тај процес је незаустављив, али је посао конзерватора да га успори што више, да спречи распад материјала како би тај предмет могао што дуже да буде изложен у музеју и да преноси своју причу. Кад видим колико музеја у Србији покривам, очигледно је да је конзервација овим установама болна тачка. Немају довољно стручног кадра за ту врсту посла – открива Тубица за „Новости“.
Кроз њену лабораторију прошли су многи музејски предмети. Конзервација је дуготрајан и пипав процес. Што је предмет старији, са њим се мора пажљивије поступати јер је „зуб времена“ одрадио своје. Понекад Татјана пинцетом само додирне тканину и она почне да пуца. А, осим пинцете, конзерваторски алат су и шпатуле, игле, маказе… и дешавало се много пута да је морала сама да га конструише. Ту је имала помоћ супруга. ЛИБАДЕ је хаљетак, горњи одевни предмет који се носио крајем 19. и почетком 20. века. Татјана тренутно ради на конзервацији шест либада израђених од плиша и памучног сатена које су власништво Народног музеја у Зајечару. Рад је захтеван јер је тканина пресушена, а срмовез доста оштећен, па она све нити враћа по отиску на тканини.
– Радила сам јелеке, антерије, кошуље, либаде, обичне и са крзненим оковратницима, куварице, пешкире… Од нетекстилних предмета недавно сам завршила конзервацију и рестаурацију 40 преслица које су у власништву Завичајног музеја у Параћину. У музеј су дошле откупом са разних страна и биле су у лошем стању. Напао их је жижак, направио у њима читаве тунеле – прича наша саговорница.
Најизазовнији, каже, био јој је рад на дозидници с краја 18. и почетка 19. века. Носеће платно златовеза било је потпуно деградирано. Надала се да ће га сачувати, али од тог платна је била остала само основа од памука, док је свилена потка уништена. Пажљиво је проучавајући успела је да пронађе комадић тканине који јој је открио да је основа у ствари сива, а потка од зелене свиле. – То је давало један невероватно леп, снажан ефекат по површини. Срећом, нашла сам такву тканину поново, али је било изазовно скинути тај златовез са старе површине, извлачити га нит по нит да се не растури и све пребацити на нову тканину. Претходно сам златовез очистила, средила и освежила, јер се с временом патина накупила. Ову раскошну дозидницу радила сам око пет месеци и то је био изузетно вредан предмет.
Татјана је тренутно окупирана и радионицама старих заната по пројектима „На младима традиција остаје“ и „Вретено, преслица и обичаји“. Пројекте спроводи у сарадњи са Министарством културе и параћинским основним школама. Деца су одушевљена јер се први пут упознају са процесом предења вуне на најстарији начин.