Наше очеве секли су сабљама, вешали о врбе на обалама река а нас безимене, заборављене и лишене чак и сочне српске псовке продаваће на „garage sale”
Никад нисам био заинтересован за неко сакупљање. Ваљда због недостатка новца, стрпљења, упорности, талента, друштвености и осталог што краси колекционаре. Али сам одлучио, и сад не знам због чега, да скупљам сланике. Ваљда сам то видио код неке фине господе чије сам куће годинама чистио.
Нема озбиљне кафанске а ни било које друге трпезе која нема со и бибер на столу. Као неки младенци побјегли са властите свадбе красе столове и дају укус јелу а тако и животу. Црно и бијело, мушко и женско, као супротности зависне једна од друге стоје ту на столу углавном непримећено скривајући симболе и поруке.
Мени је највеће откриће у Канади, за све ове године, свакако је „garage sale“, гаражна распродаја покућства која почиње некако с прољећа и траје све до касне јесени. То је вријеме спремања, чишћења кућа, гаража, дворишта. Све оне ствари које временом постану непотребне домаћини ставе на продају и тако свака гаража у граду постане викендом мали вашар.
А на вашару свакакве ствари, старе књиге никад прочитане, лажни ролекс за долар, маска из Африке, шерпе и тањири, кофери са далеких путовања, штапови за голф.
Годинама сам куповао нечије непотребне ствари убијеђен увијек да сам направио добар трговински потез, мада ријетко, скоро никад, нисам употребио те ствари.
Једног суботњег јутра застанем пред старом кућом испред које се тискао докон свијет роварећи по тек изнесеним стварима. Неки млади људи наслиједили кућу све са стварима па сад распродају шта могу. Полако попут искусног лисца за трговину туђим смећем, трудећи се да оставим утисак неког ко се разумије у старине почнем да се гурам између Кинеза, Индијаца, разних Европејаца, јер гаражна распродаја је радост углавном за емигранте.
И таман кад сам помислио да нема ништа интересантно за мене у дубини гараже на једном столу примијетим сланике. Била је то велика и лијепа колекција скупљана вјероватно годинама са свих страна свијета.
Почнем да ширим руке што од узбуђења, што од намјере да препречим приступ сваком радозналцу. Све је моје, све купујем, проклетство моје се поново пробудило и викало дубоко у мени док сам очима тражио власнике да им понудим откуп цијеле колекције.
Ни мало стида нисам осјећао што тако олако долазим до велике колекције. Приђе ми млађа жена и рече да је то припадало њеним родитељима, да су они стигли из другог града само да распродају шта могу и да је цијена цијеле колекције – колико дам. Пар долара за кафу и кутију крофни.
Пођох руком према џепу да извучем новац али нека сила, иста она коју имају стари шкрци, није дала руци из џепа. Полако су се скупљале коцкице, коцкице живота и полако извукох руку из и онако празног џепа.
Шта год радили у животу, са успјехом или без, шта год скупљали кроз тај живот, потребно и непотребно, корисно и некорисно, , све ће то једног дана да заврши на неком бувљаку, отпаду, на неком „garage sale“.
Наше очеве су сјекли сабљама, вјешали о врбе на обалама ријека а нас, безимене, заборављене и лишене чак и сочне српске псовке продаваће на „garage sale”.
Не идем више по гаражним распродајама из страха да би могао да неког препознам тамо или можда сретнем себе.
Од тада више ништа не скупљам, осим година.
Небојша Зељић, Калгари
