Научници већ дуго верују да се на самим границама Сунчевог система налази Оортов облак – огромно, али невидљиво јато залеђених објеката, које служи као извор многих комета. Иако га још нико није директно посматрао, нова истраживања НАСА сугеришу да би овај тајанствени облак могао имати необичан облик са спиралним крацима, налик минијатурној галаксији. Ова открића могла би да нам помогну да боље разумемо порекло и кретање комета у нашем космичком суседству.
Тачан облик Оортовог облака и како на њега утичу силе изван нашег Сунчевог система, до данас су остали мистериозни. Сада су истраживачи развили нови модел који сугерише да унутрашња структура Оортовог облака може да изгледа као спирални диск.
Своје налазе су објавили 16. фебруара на серверу за препринт арXив, што значи да рад још није рецензиран. Оортов облак је настао од неискоришћених остатака џиновских планета Сунчевог система (Јупитера, Нептуна, Урана и Сатурна) након њиховог формирања пре 4,6 милијарди година.
Неки од ових остатака су толико велики да би се могли сматрати патуљастим планетама. Како су ове планете почеле да круже око Сунца, њихови покрети су избацили вишак материјала далеко изван Плутонове орбите, где данас бораве. Унутрашња граница Оортовог облака налази се на удаљености од око 2.000 до 5.000 астрономских јединица (АЈ) од Сунца, док се његова спољашња ивица простире између 10.000 и 100.000 АЈ. Поређења ради, једна АЈ износи око 150 милиона километара, што је просечна удаљеност између Земље и Сунца.
Због толиких размера, чак и при тренутној брзини од око 1,6 милиона километара дневно, свемирска летелица НАСА-е, Војаџер 1, неће стићи до Оортовог облака још наредних 300 година. А да би га у потпуности напустила, требало би јој још невероватних 300.000 година.
Ова екстремна удаљеност значи да су тела у облаку превише мала и бледа и да се крећу превише споро, да би их директно снимили чак и најмоћнији телескопи. Већина наших доказа за то потиче од комета које се периодично појављују у дугим размацима, као и грудви снега леда и прашине, избачених из облака у орбиту око Сунца, услед гравитационих пертурбација, пише ливесциенце. Да би боље разумели како би Оортов облак могао да изгледа, истраживачи који стоје иза нове студије користили су информације из орбита комета и гравитационих сила унутар и изван нашег Сунчевог система да би изградили модел структуре Оортовог облака. Један од кључева за разумевање облика Оортовог облака је „галактичка плима“ — привлачење које стварају звезде, црне рупе и центар наше галаксије, који имају пресудан утицај на објекте Ортовог облака, али су за објекте ближе Сунцу маскирани гравитацијом наше звезде.
Када су научници провели овај модел кроз „Плејаде” – суперкомпјутер НАСА, он је „избацио” структуру за унутрашњи део облака (најгушће насељени регион, који се налази на 1.000 до 10.000 АЈ од Сунца) која подсећа на спирални диск Млечног пута.
Према овом моделу, кракови овог унутрашњег Оортовог облака протежу се 15.000 АЈ од краја до краја. Да би потврдили ову структуру кроз посматрања, истраживачи ће морати директно да прате објекте или да одаберу светлост која се од њих рефлектује из свих других извора у позадини и предњем плану. Оба ова задатка су невероватно тешка, и тек треба да добију ресурсе посвећене само њима.
Истраживачи верују да би, ако желимо да разумемо одакле долазе комете, како је еволуирао наш соларни систем и какав је континуирани утицај облака на наш део свемира, можда било добро да почнемо да то и истражујемо.
