Tri brata, Đorđe, Dušan i Mirko, iz stare evropske familije, poreklom iz Liona, učinili su jako mnogo za Srbiju, iako su sudbina i komunistička vlast prema njima bile nemilosrdne.
Istoriju Srbije tokom prošlog veka obeležili su mnoga junaštva i heroji koje ne bismo smeli da zaboravimo. Jedan od takvih je Đorđe Roš, začetnik našeg civilnog i ratnog vazduhoplovstva, branilac Beograda u Prvom svetskom ratu, kada je teško ranjen i samo čudom preživeo.
Učestvovao u osnivanju prve domaće avio-kompanije
Roš je sačuvao i zabeležio legendarni govor majora Gavrilovića, da bi u međuratnom periodu učestvovao u osnivanju prve domaće avio-kompanije. Kasnije priskače u pomoć kako bi bila spasena Gračanica, potom Žiča, a posebno se žrtvovao i istakao u obnovi Hilandara. Tamo i danas počiva u senci Svete Gore, kao jedini koji nije nosio monašku odoru za života.
Braća Roš, Đorđe, Dušan i Mirko učinili su jako mnogo za Srbiju, a sva trojica su imali živopisne biografije sa mnogo važnih događaja koje je teško i nabrojati, a kamoli opisati.
Osim toga, Rošovi imaju jako dugo porodično stablo koje seže do 13. veka prema pisanim dokumentima pa bi priča o njima bila neka vrsta sagledavanja istorije Evrope u malom tokom dugog niza vekova.
Porodica Roš vodi poreklo iz Liona
Porodica Roš vodi poreklo iz francuskog Liona, ali se vremenom granala i raseljavala u više geografskih pravaca. Kao stara evropska familija Rošovi su se razmileli po celom kontinentu, a jedan ogranak je stigao u Srbiju u drugoj polovini 19. veka preko Sebastijana Roša, rođenog u Sloveniji, i supruge Antonije, rođene Štrukelj, iz Lajbaha.
Oboje su prešli u pravoslavnu veru i venčali se u beogradskom manastiru Rakovica. Tu su i sahranjeni – njihov grob se nalazi u manastirskoj porti.
Inženjer Milana Obrenovića
Sebastijan je sagradio za svoju porodicu kuću u Katićevoj ulici u Beogradu, a jedno vreme je pored vrlo odgovornih dužnosti radio i kao dvorski inženjer kralja Milana Obrenovića.
Imali su petoro dece, ali je jedno umrlo kao malo. Tri sina i ćerka doživeli su starost. Ćerka Jelica se zamonašila, ali je u vreme Prvog svetskog rata postala bolničarka i pomagala ranjenima, a kasnije se udala za lekara iz Švajcarske.
Sinovi Dušan i Đorđe su učestvovali u Prvom svetskom ratu i kao oficiri odlikovani visokim odlikovanjima. Đorđe je iz rata izašao kao vojni invalid. Posle Velikog rata bili su kratko u državnoj službi, a docnije osnivaju privatni firmu, pomažu osnivanje domaće avio-kompanije, ulažu u razvoj konjičkog sporta.
Rošovi su spašavali Jevreje u Drugom svetskom ratu
Mnogi odevni predmeti i neki delovi kućnog nameštaja Đorđa Roša i njegove supruge Oste, ćerke norveškog književnika, odnosno Ljubice po prelasku u pravoslavlje, nalaze se kao vredni eksponati u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.
Rošovi su spasavali Jevreje u Dugom svetskom ratu, a Dušan Roš se i oženio Jevrejkom Riu Hamerle (prva supruga mu je bila iz porodice Ribnikar), i da bi joj spasao život odveo ju je u Švajcarsku gde je imao privatne poslove. Dušan i Riu imali su ćerku Đorđinu koja je bila vrlo poznata i cenjena slikarka.
Đorđe je kao istinski rodoljub pomagao svoju zemlju
Đorđe je kao istinski rodoljub nastavio da pomaže svojoj zemlji, a kako je bio vrlo obrazovan, poliglota, vodio je prepisku na četiri jezika, mogao je dosta da učini. Tako je ostalo zapamćeno da je uspeo da spasi zastavu iz Mišarskog boja koja mu je bila poverena na čuvanje i da je preda vladici Lavrentiju.
Zastava je vraćena u Srbiju i sada se nalazi u šabačkom muzeju. Njegova ćerka Jelena zaslužna je što je Žitije Svetog oca Simeona koje je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani vraćeno srpskoj državi.
Zalagao je neizmerno za očuvanje Hilandara
Đorđe je sa porodicom živeo i u Argentini, ali se ipak vratio u Evropu, odnosno u Grčku i nastanio pored manastira Hilandara. Kao član Komiteta za obnovu manastira Hilandara mnogo je učinio na tome da se ovaj manastir sačuva i ostane srpski. Poživeo je do 1977. godine i sahranjen je u manastirskoj porti na Svetoj Gori.
Posleratna komunistička vlast se dosta ogrešila o braću Roš i oni su, a posebno Đorđe, dugo bili smatrani neprijateljima, oduzeta im je i kuća u Katićevoj ulici koju je sagradio njihov otac, i ova trojica su sa porodicama morala da odu iz zemlje i da žive u izgnanstvu.
Marko je bio poznat u naučnim krugovima
Treći od braće Roš, Mirko, poznatiji je u naučnim krugovima. Sećanje na njega obnovila je Srpska akademija nauka i umetnosti koja je u poslednjih dvadesetak godina objavila monografije 186 naših naučnika, matematičara, fizičara, hemičara, biologa, mašinaca.
Mirko je bio takođe poliglota, a o njegovom poznavanju jezika govori podatak da su se i Švajcarci divili njegovom starom švajcarskonemačkom. Bio je lični prijatelj sa Pajom Jovanovićem, pomalo je i slikao, svirao na violončelu.
On je od 1949. do 1954. bio angažovan u Jugoslaviji kao stručni savetnik u svojoj oblasti građevinskog inženjerstva. Tih godina su ideološke stege malo popustile pa je i nova država shvatila da su joj potrebni školovani i visokostručni ljudi.
Mirko je stekao svetski glas u tehničkoj i naučnoj javnosti: univerzitetski profesor, tehnički sekretar Tehničke komisije udruženja švajcarskih izvođača mostova i čeličnih konstrukcija, rukovodio je švajcarskim Saveznim institutom za ispitivanje i istraživanje materijala.
Švajcarska pedantnost, slovenska duša
Umro je 1968. sa 56 godina. Kolega iz EMPA Kolbruner opraštajući se rekao je: „Staroaustrijska porodična kultura i tradicija, izrazito duboko ukorenjena slovenska duša, srpski borbeni i istraživački nagon, kao i starošvajcarska pedantna volja za rad, zadovoljstvo i izvrsnost u radu skovali su njegov višestrani karakter duh i um.”
U ediciji „Život i delo srpskih naučnika” SANU ispisane su biografije mnogih učenih ljudi koji su imali prosvetiteljsku ulogu u Srbiji posle oslobođenja od Turaka i uživali veliko poštovanje. Među njima svoje mesto je našlo puno pridošlica iz evropskih zemalja koje su ostavile vidan trag u našoj kulturi i i nauci, a među njima jedno od najistaknutijih mesta pripada porodici Roš.