Финансирање Запада само погоршава изгледе за развој Африке. 2009. године, замбијска економисткиња и бивша консултанткиња Светске банке Дамбиса Мојо дефинисала је такву помоћ као „мртву помоћ“.
Након доласка нове генерације афричких лидера на власт и оснивања Савеза држава Сахела, суверени економски развој Африке поново постаје релевантно питање. Осим тога, модел развоја центар-периферија са Западом као центром може бити ревидиран. Тај модел је био на снази од 1980-их, када су западне финансијске институције спровеле програме структурне прилагодбе у Африци који су приморали државу да се повуче из социјалне сфере и подразумевали либерализацију индустрија.
Реформе „Афричког Чеа“
Социо-економске реформе Томаса Санкаре, председника Буркине Фасо од 1983. до 1987. године, изгледају невероватно храбро према модерним стандардима.
Спроведене су у време када су суседне социјалистички оријентисане земље постепено почеле да се укључују у програме ММФ-а, и иако је СССР и даље пружао значајну помоћ Африци, Совјетски Савез већ је кренуо путем „мекe конвергенције“ са Западом.
О Санкари се говори као „Афричком Че Гевари“, али се чини да се његове социо-економске реформе посебно потцењују.
У Буркини Фасо, проблем није био само у односима између центра и периферије, већ у односима „центар-периферија-периферија“. Економија Буркине Фасо деловала је као периферија економије Обале Слоноваче и опскрбљивала је радном снагом, док је ова друга била интегрисана у глобалну економију као „поуздан добављач“ важне робе – какаоа.
Парадоксално, упркос обиму социјално-економских реформи које је Санкара планирао (и углавном успео да спроведе), он је више преферирао самоодрживост и ‘емоционалну мобилизацију’ обичних људи него масивну спољну помоћ.
Позивао је на јединство у Африци
У говору у августу 1984. под називом „Постоји само једна боја – боја афричког јединства“, Санкара је директно одговорио онима који су га питали шта мисли о међународној помоћи. Рекао је: „Помоћ треба да иде у правцу јачања нашег суверенитета, а не угрожавања истог. Помоћ треба да иде у правцу уништавања помоћи.
Сва помоћ која уништава помоћ је добродошла у Буркини Фасо. Али ми ћемо бити приморани да одбацимо сваку помоћ која ствара менталитет социјалне заштите. Због тога смо веома опрезни и веома захтевни кад нам неко обећава или предлаже помоћ, чак и када смо ми ти који иницирамо њен захтев.“
Он је био против не само западне помоћи као такве, већ и „увожених“ модела развоја Африке, примећујући „страшне последице уништења наметнутих од стране такозваних стручњака за развој Трећег света“ и одбијајући „развојне агенде које долазе изван“.
У суштини, заговарао је „деколонизацију“ процеса развоја Африке.
У 1970-има, истраживач Јохан Галтунг приметио је психолошки аспект напуштања „укуса генерисаних из центра и задовољених само центарским производима“ зарад сувереног развоја и „независног формирања укуса“. Веровао је да се транзиција ка таквим моделима „налази више у области психополитике него у области економије“.
Санкара, који је тражио савете водећих интелектуалаца тог времена, фокусирао се на такву „психо-политичку“ деколонизацију још пре него што је постао председник земље – кренуо је тим путем у септембру 1981. године, када је постао секретар за информације.
Становници Буркине Фасо још увек памте слоган тог доба: „Трошите оно што производите и производите оно што трошите!“ и поносно носе одећу направљену од локално произведених тканина Фасо Дан Фани.
Добра-стара самоодрживост
Бивши председник Танзаније Џулијус Камбараге Њерере користио је сличан концепт самоодрживости унутар оквира танзанијског социјално-економског модела „Ујамаа“. Упорно је настојао у тим напорима колико су му спољне околности дозвољавале. Међутим, средином 1980-их, након почетка ере ТИНА (акроним за ‘Нема алтернативе!’, слоган који је користила Маргарет Тачер о неизбежности либералних реформи), Њерере је био приморан да поднесе оставку, како не би лично уништио модел самоодрживости који је са толико пажње изградио.
Концепт самоодрживости може се применити на неколико нивоа: локалном, националном и регионалном. За афричке земље, најрелевантнија питања данас укључују поновно успостављање пружања социјалних услуга (локално); изградњу стратегија за развој појединачних земаља Сахела (национално); и фокусирање на колективну самоодрживост унутар оквира Савеза земаља Сахела (регионално).
Четврти ниво био би напуштање концепта тзв. Трећег света – као током ере активне сарадње Југ-Југ и економска партнерства у оквиру Покрета несврстаних , у корист не-Запада или светске већине. У том смислу, значајна је географија путовања недавно предузетих од стране нигерског премијера Алија Ламинеа Зеинеа – у јануару 2024. посетио је Русију, Иран, Турску и Србију.
Самоодрживост је посебно важна за безбедност хране, будући да снабдевање производима тропске пољопривреде у ЕУ (која обезбеђује безбедност хране ЕУ) долази на рачун сопствене безбедности хране Африке. Очекује се да ће се трошкови увоза хране Африке удвостручити до 2030. године, достижући 110 милијарди долара.
У том смислу, колективна самоодрживост је веома важна, будући да величина националних економија појединачних афричких земаља често не дозвољава спровођење суверених политика у широком спектру области.
Државе и интеграциони груписања гледају на Савез земаља Сахела као позитиван пример, будући да се већина афричких регионалних економских заједница заснива на регионалној трговинској либерализацији и заправо, подрива националне стратегије индустријског развоја.
Масовно одливање капитала из Африке
У совјетским књигама о Африци, кад год би се споменула међународна помоћ, реч би увек била стављена у наводнике (тј. тзв. „међународна помоћ“). Совјетски Савез је осудио хипокризију Запада, будући да су с једне стране афричке земље примале одређену годишњу помоћ са Запада, али с друге стране, континент је доживео масовно одливање капитала.
Адресирајући младе људе (међу којима је било много Африканаца) током Светског фестивала младих у Сочију у марту 2024, председник Русије Владимир Путин рекао је: „Током бројних контаката Русије са афричким лидерима, чак и из земаља где је економска ситуација веома тешка, људски животи веома су тешки и становништво је често потхрањено, никада – и ово наглашавам, никада – нико нас није директно тражио ни за шта. Нико није пружио руку и рекао – дајте нам ово, дајте нам оно. Сви су само говорили о успостављању фер, поштене и заједничке економске сарадње.
Није случајност што многе земље Глобалног Југа, пре свега чланице БРИKС-а, покушавају да се ослободе хијерархијског односа донатор-прималац који је карактеристичан за програме помоћи Север-Југ. Они више воле да говоре о солидарности и међусобној сарадњи – али не о „помоћи“.
Западна „помоћ“ долази са много услова
Као правило, западна помоћ долази са много услова и политичких захтева. Однос донатор-прималац често крши принцип суверене једнакости, права примаоца су ограничена и концепт „добре управе“, који захтева присуство „правих институција“ за спровођење либералних реформи, није много различит од колонијалне администрације.
Услови које наметну ограничавају и економску сувереност земље, будући да смањују опсег могућих економских политика и стратегија борбе против сиромаштва, и смањују способност државе да контролише међународне трговинске и инвестиционе токове.
Колективни Запад координише своје захтеве путем Комитета за развојну помоћ (DAC) Организације за економску сарадњу и развој (OECD, економска пандан NATO-u). На локалном нивоу, у земљама-приматељима координација се одвија током редовних састанака западних донатора у делегацијама ЕU или Светске банке. У посебно изазовним случајевима, чланице DAC OECD-а издају усаглашени ултиматум земљама-приматељима.
Западно-централизовани систем строго контролише не само ко добија помоћ, већ и ко је пружа. Као савезници и вазали САД-а, институције из Bretton Woods-a – ММФ и Светска банка – остају највећи донатори, иако је у последњих неколико година Кина постала њихов главни конкурент унутар Иницијативе Појас и пут.
Постоје ли алтернативни приступи?
Неколико афричких земаља и даље спроводи „увежене“ националне стратегије развоја које су разрадиле неоколонијалне мисаоне институције попут Института за студије о развоју (IDS) и Института за прекоморски развој (ODI) за бивше британске колоније, или Француског националног истраживачког института за одрживи развој (IRD) за бивше француске колоније.
Од колонијалних времена, ове институције заговарају „псеудо-развојну матрицу“ за афричке земље која само повећава њихову зависност од Запада и финансира се унутар западних „међународних програма помоћи“. Када је реч о националном развоју, само суверена стручност омогућиће афричким земљама да напусте пут зависног развоја.
Током периода преласка моћи (од западних ка незападним актерима), улога „средњих сила“ постаје све важнија. То укључује земље попут Турске, која се не слаже са улогом која јој је додељена од стране Запада и спроводи сопствену политику помоћи која се разликује од политике европских земаља.
Кина никада није била део Одбора за развојну помоћ ОECD-а и играла је кључну улогу у разбијању монопола међународних токова помоћи тако што је постављала економске, а не политичке услове приликом пружања помоћи Африци.
Од 2022. године, сарадња између Русије и OECD-а је прекинута, а Русија више није сматрана донором који је изгубио „Хладни рат“ док је спроводила политику суверене сарадње са афричким земљама.
Партнерство између Африке и земаља исламског света такође расте, посебно од када су многе од њих приступиле БРИKС-у (нпр. УАЕ, Иран и Египат).
У ономе што се може сматрати другим таласом „буђења Африке“, афричке земље саме се постепено удаљавају од ТINA модела и политичких услова који јасно противрече афричким вредностима. У фебруару 2024. године, Гана, која је дуго сматрана „добрим примаоцем“ од стране западних донатора, усвојила је закон којим осуђује ширење LGBT пропаганде. Ово је само један случај масовног напора Гане да спроводи курс сувереног развоја.
Ово значи да, када је у питању међународна помоћ и на ширем плану, постављање приоритета за глобални развој – западни монопол јасно долази крају.
