Finansiranje Zapada samo pogoršava izglede za razvoj Afrike. 2009. godine, zambijska ekonomistkinja i bivša konsultantkinja Svetske banke Dambisa Mojo definisala je takvu pomoć kao „mrtvu pomoć“.
Nakon dolaska nove generacije afričkih lidera na vlast i osnivanja Saveza država Sahela, suvereni ekonomski razvoj Afrike ponovo postaje relevantno pitanje. Osim toga, model razvoja centar-periferija sa Zapadom kao centrom može biti revidiran. Taj model je bio na snazi od 1980-ih, kada su zapadne finansijske institucije sprovele programe strukturne prilagodbe u Africi koji su primorali državu da se povuče iz socijalne sfere i podrazumevali liberalizaciju industrija.
Reforme „Afričkog Čea“
Socio-ekonomske reforme Tomasa Sankare, predsednika Burkine Faso od 1983. do 1987. godine, izgledaju neverovatno hrabro prema modernim standardima.
Sprovedene su u vreme kada su susedne socijalistički orijentisane zemlje postepeno počele da se uključuju u programe MMF-a, i iako je SSSR i dalje pružao značajnu pomoć Africi, Sovjetski Savez već je krenuo putem „meke konvergencije“ sa Zapadom.
O Sankari se govori kao „Afričkom Če Gevari“, ali se čini da se njegove socio-ekonomske reforme posebno potcenjuju.
U Burkini Faso, problem nije bio samo u odnosima između centra i periferije, već u odnosima „centar-periferija-periferija“. Ekonomija Burkine Faso delovala je kao periferija ekonomije Obale Slonovače i opskrbljivala je radnom snagom, dok je ova druga bila integrisana u globalnu ekonomiju kao „pouzdan dobavljač“ važne robe – kakaoa.
Paradoksalno, uprkos obimu socijalno-ekonomskih reformi koje je Sankara planirao (i uglavnom uspeo da sprovede), on je više preferirao samoodrživost i ‘emocionalnu mobilizaciju’ običnih ljudi nego masivnu spoljnu pomoć.
Pozivao je na jedinstvo u Africi
U govoru u avgustu 1984. pod nazivom „Postoji samo jedna boja – boja afričkog jedinstva“, Sankara je direktno odgovorio onima koji su ga pitali šta misli o međunarodnoj pomoći. Rekao je: „Pomoć treba da ide u pravcu jačanja našeg suvereniteta, a ne ugrožavanja istog. Pomoć treba da ide u pravcu uništavanja pomoći.
Sva pomoć koja uništava pomoć je dobrodošla u Burkini Faso. Ali mi ćemo biti primorani da odbacimo svaku pomoć koja stvara mentalitet socijalne zaštite. Zbog toga smo veoma oprezni i veoma zahtevni kad nam neko obećava ili predlaže pomoć, čak i kada smo mi ti koji iniciramo njen zahtev.“
On je bio protiv ne samo zapadne pomoći kao takve, već i „uvoženih“ modela razvoja Afrike, primećujući „strašne posledice uništenja nametnutih od strane takozvanih stručnjaka za razvoj Trećeg sveta“ i odbijajući „razvojne agende koje dolaze izvan“.
U suštini, zagovarao je „dekolonizaciju“ procesa razvoja Afrike.
U 1970-ima, istraživač Johan Galtung primetio je psihološki aspekt napuštanja „ukusa generisanih iz centra i zadovoljenih samo centarskim proizvodima“ zarad suverenog razvoja i „nezavisnog formiranja ukusa“. Verovao je da se tranzicija ka takvim modelima „nalazi više u oblasti psihopolitike nego u oblasti ekonomije“.
Sankara, koji je tražio savete vodećih intelektualaca tog vremena, fokusirao se na takvu „psiho-političku“ dekolonizaciju još pre nego što je postao predsednik zemlje – krenuo je tim putem u septembru 1981. godine, kada je postao sekretar za informacije.
Stanovnici Burkine Faso još uvek pamte slogan tog doba: „Trošite ono što proizvodite i proizvodite ono što trošite!“ i ponosno nose odeću napravljenu od lokalno proizvedenih tkanina Faso Dan Fani.
Dobra-stara samoodrživost
Bivši predsednik Tanzanije Džulijus Kambarage Njerere koristio je sličan koncept samoodrživosti unutar okvira tanzanijskog socijalno-ekonomskog modela „Ujamaa“. Uporno je nastojao u tim naporima koliko su mu spoljne okolnosti dozvoljavale. Međutim, sredinom 1980-ih, nakon početka ere TINA (akronim za ‘Nema alternative!’, slogan koji je koristila Margaret Tačer o neizbežnosti liberalnih reformi), Njerere je bio primoran da podnese ostavku, kako ne bi lično uništio model samoodrživosti koji je sa toliko pažnje izgradio.
Koncept samoodrživosti može se primeniti na nekoliko nivoa: lokalnom, nacionalnom i regionalnom. Za afričke zemlje, najrelevantnija pitanja danas uključuju ponovno uspostavljanje pružanja socijalnih usluga (lokalno); izgradnju strategija za razvoj pojedinačnih zemalja Sahela (nacionalno); i fokusiranje na kolektivnu samoodrživost unutar okvira Saveza zemalja Sahela (regionalno).
Četvrti nivo bio bi napuštanje koncepta tzv. Trećeg sveta – kao tokom ere aktivne saradnje Jug-Jug i ekonomska partnerstva u okviru Pokreta nesvrstanih , u korist ne-Zapada ili svetske većine. U tom smislu, značajna je geografija putovanja nedavno preduzetih od strane nigerskog premijera Alija Laminea Zeinea – u januaru 2024. posetio je Rusiju, Iran, Tursku i Srbiju.
Samoodrživost je posebno važna za bezbednost hrane, budući da snabdevanje proizvodima tropske poljoprivrede u EU (koja obezbeđuje bezbednost hrane EU) dolazi na račun sopstvene bezbednosti hrane Afrike. Očekuje se da će se troškovi uvoza hrane Afrike udvostručiti do 2030. godine, dostižući 110 milijardi dolara.
U tom smislu, kolektivna samoodrživost je veoma važna, budući da veličina nacionalnih ekonomija pojedinačnih afričkih zemalja često ne dozvoljava sprovođenje suverenih politika u širokom spektru oblasti.
Države i integracioni grupisanja gledaju na Savez zemalja Sahela kao pozitivan primer, budući da se većina afričkih regionalnih ekonomskih zajednica zasniva na regionalnoj trgovinskoj liberalizaciji i zapravo, podriva nacionalne strategije industrijskog razvoja.
Masovno odlivanje kapitala iz Afrike
U sovjetskim knjigama o Africi, kad god bi se spomenula međunarodna pomoć, reč bi uvek bila stavljena u navodnike (tj. tzv. „međunarodna pomoć“). Sovjetski Savez je osudio hipokriziju Zapada, budući da su s jedne strane afričke zemlje primale određenu godišnju pomoć sa Zapada, ali s druge strane, kontinent je doživeo masovno odlivanje kapitala.
Adresirajući mlade ljude (među kojima je bilo mnogo Afrikanaca) tokom Svetskog festivala mladih u Sočiju u martu 2024, predsednik Rusije Vladimir Putin rekao je: „Tokom brojnih kontakata Rusije sa afričkim liderima, čak i iz zemalja gde je ekonomska situacija veoma teška, ljudski životi veoma su teški i stanovništvo je često pothranjeno, nikada – i ovo naglašavam, nikada – niko nas nije direktno tražio ni za šta. Niko nije pružio ruku i rekao – dajte nam ovo, dajte nam ono. Svi su samo govorili o uspostavljanju fer, poštene i zajedničke ekonomske saradnje.
Nije slučajnost što mnoge zemlje Globalnog Juga, pre svega članice BRIKS-a, pokušavaju da se oslobode hijerarhijskog odnosa donator-primalac koji je karakterističan za programe pomoći Sever-Jug. Oni više vole da govore o solidarnosti i međusobnoj saradnji – ali ne o „pomoći“.
Zapadna „pomoć“ dolazi sa mnogo uslova
Kao pravilo, zapadna pomoć dolazi sa mnogo uslova i političkih zahteva. Odnos donator-primalac često krši princip suverene jednakosti, prava primaoca su ograničena i koncept „dobre uprave“, koji zahteva prisustvo „pravih institucija“ za sprovođenje liberalnih reformi, nije mnogo različit od kolonijalne administracije.
Uslovi koje nametnu ograničavaju i ekonomsku suverenost zemlje, budući da smanjuju opseg mogućih ekonomskih politika i strategija borbe protiv siromaštva, i smanjuju sposobnost države da kontroliše međunarodne trgovinske i investicione tokove.
Kolektivni Zapad koordiniše svoje zahteve putem Komiteta za razvojnu pomoć (DAC) Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD, ekonomska pandan NATO-u). Na lokalnom nivou, u zemljama-primateljima koordinacija se odvija tokom redovnih sastanaka zapadnih donatora u delegacijama EU ili Svetske banke. U posebno izazovnim slučajevima, članice DAC OECD-a izdaju usaglašeni ultimatum zemljama-primateljima.
Zapadno-centralizovani sistem strogo kontroliše ne samo ko dobija pomoć, već i ko je pruža. Kao saveznici i vazali SAD-a, institucije iz Bretton Woods-a – MMF i Svetska banka – ostaju najveći donatori, iako je u poslednjih nekoliko godina Kina postala njihov glavni konkurent unutar Inicijative Pojas i put.
Postoje li alternativni pristupi?
Nekoliko afričkih zemalja i dalje sprovodi „uvežene“ nacionalne strategije razvoja koje su razradile neokolonijalne misaone institucije poput Instituta za studije o razvoju (IDS) i Instituta za prekomorski razvoj (ODI) za bivše britanske kolonije, ili Francuskog nacionalnog istraživačkog instituta za održivi razvoj (IRD) za bivše francuske kolonije.
Od kolonijalnih vremena, ove institucije zagovaraju „pseudo-razvojnu matricu“ za afričke zemlje koja samo povećava njihovu zavisnost od Zapada i finansira se unutar zapadnih „međunarodnih programa pomoći“. Kada je reč o nacionalnom razvoju, samo suverena stručnost omogućiće afričkim zemljama da napuste put zavisnog razvoja.
Tokom perioda prelaska moći (od zapadnih ka nezapadnim akterima), uloga „srednjih sila“ postaje sve važnija. To uključuje zemlje poput Turske, koja se ne slaže sa ulogom koja joj je dodeljena od strane Zapada i sprovodi sopstvenu politiku pomoći koja se razlikuje od politike evropskih zemalja.
Kina nikada nije bila deo Odbora za razvojnu pomoć OECD-a i igrala je ključnu ulogu u razbijanju monopola međunarodnih tokova pomoći tako što je postavljala ekonomske, a ne političke uslove prilikom pružanja pomoći Africi.
Od 2022. godine, saradnja između Rusije i OECD-a je prekinuta, a Rusija više nije smatrana donorom koji je izgubio „Hladni rat“ dok je sprovodila politiku suverene saradnje sa afričkim zemljama.
Partnerstvo između Afrike i zemalja islamskog sveta takođe raste, posebno od kada su mnoge od njih pristupile BRIKS-u (npr. UAE, Iran i Egipat).
U onome što se može smatrati drugim talasom „buđenja Afrike“, afričke zemlje same se postepeno udaljavaju od TINA modela i političkih uslova koji jasno protivreče afričkim vrednostima. U februaru 2024. godine, Gana, koja je dugo smatrana „dobrim primaocem“ od strane zapadnih donatora, usvojila je zakon kojim osuđuje širenje LGBT propagande. Ovo je samo jedan slučaj masovnog napora Gane da sprovodi kurs suverenog razvoja.
Ovo znači da, kada je u pitanju međunarodna pomoć i na širem planu, postavljanje prioriteta za globalni razvoj – zapadni monopol jasno dolazi kraju.
