Овог мјесеца у Бањалуци отворена је обновљена џамија Арнаудија, срушена од безумника и безбожника 1993. године. Неколико дана касније, кроз Господску улицу продефиловали су матуранти медресе, први пут након много деценија.
ПИШЕ: Александар Стојановић
Нешто даље, на окупираном дијелу Србије, привремене власти тзв. Косова забраниле су патријарху српском Порфирију и још седморици архијереја Српске православне цркве да дођу кући. У древно сједиште српских патријараха, у Пећку патријаршију.
Ова три догађаја дешавају се у данима када се у Уједињеним нацијама лобира за доношење Резолуције о Сребреници и док нас из Европе увјеравају да је “косовска* демократија сазрела довољно да постане члан Савјета Европе”, безобразно додајући да ће и Српска црква и српски народ имати користи од тога.
Онима којима се настоји залијепити етикета геноцидног народа, дакле, ових дана у свијет шаљу најљепше слике помирења, толеранције, ширине. С друге стране “жртве и борци за демократију” спречавају поглаварима једне цркве да присуствују вјерском чину. У сопственој кући.
Богословија у Сарајеву
Гријешили су Срби као народ. Много, понајвише према самом себи, а онда и другима. Али исправља своје грешке и отвара своје врата свима. Да је Бог среће да никад ниједна богомоља није срушена и да нисмо живјели у друштву гдје се деценијама чека да матуранти продефилују градом. Али, нажалост, живимо.
Зграда Богословије у Сарајеву одузета је Српској цркви одмах по окончању Другог свјетског рата, а усљед прилика које се дешавају ‘90-их година, стопиран је процес обнове Богословије. 32 године послије, Бањалука је обновила сваку срушену џамију. У Сарајеву ни у назнакама нема воље за обновом Богословије. И чини се да ћемо на дефиле богослова на Башчаршији чекати још дуго.
Лицемјерје Запада
Све ово дешава се пред очима свијета који не само да затвара очи, окреће главу, него и често потпуно изокреће стање и историју. Данас нас тај Запад, који себе представља читавим свијетом, учи како требамо нешто прихватити и кренути у процес помирења. Траже нам да се миримо, док обнављамо. Док се сваки Бањалучанин матури медресе обрадовао више него било којој.
С друге стране, док друга страна забрањује или ништа не покреће, издају “оштро саопштење”. Најчешће “дубоко забринути”, позивају на “уздржаност свих страна” уз још по коју испаљену бриселску флоскулу.
Тако је било и сада. На забрану српском патријарху и владикама, група амбасадора (управника) у Приштини издала је саопштење у којем истичу своју забринутост и позивају Куртија да то не ради. Онако, баш оштро.
Портпарол Европске комисије осудио је потезе Приштине, али комплетна његова конференција за медије окренута је тему Сребренице, па медији више нису ни знали шта је била иницијална тема.
Приштина се позвала на “кршење Бриселског споразума од стране Србије”. Оног споразума на основу којег је Србија на Косову и Метохији предала све, а заузврат већ 11 година не може добити ни Заједницу српских општина. Оног споразума који је Приштини омогућио да уопште може некога да зауставља на граници.
И добили су укор од амбасадора. Али ће добити и чланство у Савјету Европе, да “то више не би радили”. Дора Бакојани затвара очи и на албанске скупове у Атини, да за мало пара неће затворити очи на Куртијев фашизам.
Шта да очекују Срби у БиХ?
Како је за то чланство гласао и “Србин” Саша Магазиновић, правдајући то разноразним флоскулама, шта ми Срби у БиХ да очекујемо? Хоће ли српском патријарху забранити да у Сарајеву посјети Саборни храм? Хоће ли неки магазиновићи на Храм у Тузли ставити катанац? Само би злонамјерни рекли да се оваквим потезима жели раскомадати Српска црква, па да се од ње направе “косовска”, “босанска” или нека друга.
Али на забране не треба одговарати забранама. Бањалука и сваки српски град треба да шаљу и даље слике какве су послате ових дана.
“Да останемо људи”, како је говорио патријарх Павле. Да станемо пред сваке безумнике онако како је стао митрополит Амфилохије кад су хтјели да руше Бајракли џамију. Јер, све што радимо и ми и они, говори само о нама самима. А ових дана смо видјели ко је ко, и шта је шта.
