Пријевремени предсједнички избори заказани за 23. новембар представљају, у суштини, кулминацију једног политичког апсурда који се годинама градио у Босни и Херцеговини. Ове изборе није произвео ни народ, ни институције, већ механизам којим се дуго управља овом земљом изван њених уставних оквира.
Избори за предсједника Републике Српске, Народну скупштину Републике Српске, Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ и Предсједништво БиХ се одржавају сваке четири године. Ти, општи, избори требали су бити одржани сљедеће године у октобру. Ипак, грађани Републике Српске ће на биралишта у новембру. Свега 11 мјесеци прије редовних избора.
А до њих је дошло након пресуде легитимно изабраном предсједнику Републике Српске Милораду Додику којом је проглашен кривим за непоштовање одлуке високог представника, чиме му је престао мандат предсједника Републике. За неупућене – Босна и Херцеговина има својеврсног тутора у личности високог представника који има моћ да мијења законе, па чак и Уставе. Да, један човјек може да поништи све што донесу легитимна политичка тијела. И ако не поштујете такву одлуку, бићете санкционисати. И буквално, ако би високи представник донио закон да ноћ наступа у 8 ујутро, ако се томе успротивите – одговарате кривично.
И интервенционизма високих представника је било од самог настанка ове и овакве Босне и Херцеговине. Раније су то радили директно, под пријетњом војне интервенције на Републику Српску. Тако смо имали случајеве да се у једном дану више од 50 функционера смијени. Одлукама високог представника и раније су смјењивани предсједници. Најпознатији случај је смјена Николе Поплашена. Баш у то вријеме, одлуку о смјени Поплашена поздравио је и Милорад Додик.
Сада се то ради много ушминканије. Препознали су и страни тутори да такво насиље није прихватљиво, па су своје дјеловање провукли кроз „институције БиХ“. И баш на удару једне такве одлуке нашао се и сам Милорад Додик. Неки би рекли – карма је чудо (да не употријебим тежу ријеч). И тај аргумент и подсјећање на Поплашена је коришћено и након пресуде Додику. Међутим, то лeжи велика трагедија… Ако је Додик тада погрешно ликовао, зар треба да понављамо његову грешку? Ако он тада није разумијевао посљедице таквих одлука према Поплашену, зар ми и поред таквог искуства данас ништа да не научимо?
Но, о свим глупостима које су направљене од Поплашена до Додика, могла би се писати књига… Вратимо се на пријевремене изборе.
Неуставни избори
Одговор на пресуду и одлуку о одузимању мандата Милораду Додику је био жесток. Бар једно вријеме… Док су једни говорили да од избора нема ништа, други су говорили да су они једини излаз из кризе. На крају, и једни и други на те изборе излазе.
Како је до њих дошло? Тако што је наметнут политички поредак који је одавно престао да се претвара да има демократски смисао. Тако што су одлуке једног човјека – било да га зову високи представник, намјесник или гарант Дејтона – постале извор сваке правне реалности. Тако су се стекли услови да се у земљи која и даље формално има Устав, избори организују без икакве везе са тим истим Уставом.
И зато, оно што имамо 23. новембра није празник демократије, већ својеврсно копиле страног интервенционизма. Ови избори нису законом утемељени, нису резултат уставних процедура, нити су посљедица воље грађана. Они су производ страног интервенционизам, а које је у наше име спровело политичко тијело које одавно нема демократски капацитет – Централна изборна комисија, која је и изабрана и одржавана у мандату на начин који је, благо речено, изван норми.
Та иста комисија расписује изборе као директну посљедицу стања које је створио окупациони намјесник. Јер, назвали ми то интервенцијом, међународном заштитом, или политичким туторством – када једна земља не управља сопственим изборима, већ се они намећу као политички декрет, онда је то оно што јесте – окупационо стање. И свако прихватање таквог стања, како се често говори, заиста представља чин политичког подчињавања.
Ако су све политичке странке пристале да учествују, значи ли да је тиме све постало легитимно? Наравно да не. То само значи да домаћа политика нема снаге, ни храбрости, ни слоге да се супротстави ономе што јој је наметнуто. Умјесто да се уједине око принципа, ујединили су се око избора – јер свако рачуна на своју фотељу.
Такви избори не могу бити ни одбрана институција, ни израз воље народа. Они су, у најбољем случају, одраз једне врсте политичког резигнирања, а у најгорем – саучесништво у процесу који урушава и оно мало преосталог суверенитета. Проблем је што се овим изборима нарушава интегритет и оних који су били 2022. и оних који тек треба да дођу 2026. Јер ако једном прихватиш да игриш по правилима окупатора, онда тешко можеш поново да тражиш да се поштују твоја.
Политичари су требали бити мудрији, храбрији и сложнији. И ови избори јесу казна за њихову кратковидост. Казна која се сада пребацује на читав народ.
Али постоји нешто што још није изгубљено. Ако су политичари већ ушли у ове изборе, народ не мора. Народ има право да каже шта мисли о организовању избора наметнутих споља. И историја ће биљежити шта је у том тренутку ко урадио.
И зато је једино преостало питање: Хоће ли народ прихватити да учествује у ономе што је од почетка до краја антидемократски процес, или ће јасно поручити да не служи ниједном новом окупатору, па ни овом савременом, дипломатском и софистицираном?
