Смог није само магла и дим, већ сложена и опасна мешавина честица и гасова која озбиљно угрожава здравље људи и екосистеме.
У тексту који преносимо у целости, дипломирани биолог Јелена Калинић са сајта „Наука говори“ објашњава шта је смог, како настаје, какве последице има по здравље и зашто је загађење ваздуха проблем који захтева системска решења.
„Просечан човек дневно удахне 11.000 литара ваздуха. То је 15,9 кг ваздуха. Морамо дисати ваздух јер се у њему налази кисеоник, а кисеоник је потребан нашим ћелијама да би живеле. И не само нашим – готово сва жива бића, осим неких врста бактерија, требају кисеоник из ваздуха или воде. Сада замислите шта се дешава када је тај ваздух загађен, па уз кисеоник уносимо и различите материје које нам угрожавају здравље. Управо се то дешава када удишемо смог.
Шта је смог?
Током зимских месеци, у неким градовима региона запажамо појаву смога. То су они дани када је све сиво и не можете готово ништа видети и када нас упозоравају да се не бисмо требали пуно кретати. Смог је смеса ваздуха и још неких гасова те чврстих честица, попут честица чађи. Међутим, ако у ваздуху нема чађи и видљивост је добра – то опет не значи да је ваздух чист.
Реч смог састављена је од енглеских речи smoke – дим и fog – магла и смог јесте управо то: магла са димом. Неки градови имају ограничен проток ваздушних струјања јер се налазе у котлинама, окружени брдима и планинама, те је нормално да се услед неких атмосферских прилика ствара магла у котлинама. Међутим, када се у тој магли, због низа наших активности, нађу још и честице чађи те низ других полутаната – магла постаје смог.
Смог је смеса разних полутаната, која се ствара под одређеним атмосферским условима. Ова смеса укључује честице величине 2,5–10 микрона, тзв. „particulate matter“, те се ове честице, у зависности од пречника, скраћено обележавају као ПМ2.5 и ПМ10. Ова компонента смога има променљив састав, а могу је чинити честице различитих анорганских соли и метала, органске молекуле те микроби.
Гасовиту фазу ове смесе чине угаљ-моноксид, разни оксиди азота те понекад и оксиди сумпора и озон. Управо су ПМ оне компоненте смога које се често означавају као „лебдеће честице“. Посебан облик смога је фотохемијски смог, који настаје услед деловања УВ зрака на озон, оксиде азота те разне органске спојеве присутне у загађеном ваздуху.
На наше здравље смог делује тако што изазива иритацију дисајних путева – кашаљ, погоршава здравље оболелих од астме, изазива оштећење плућа при дуготрајном излагању, иритира очи, може изазвати упале очног капка и ока те иритира кожу и повећава ризик оболијевања од карцинома. Труднице које су биле изложене смогу могу родити децу са дефектима, аутизмом и смањеном телесном масом при рођењу.
Како настаје смог?
Индустријски смог, какав настаје у градовима попут Зенице, Тузле и Сарајева, али и у другим местима код нас, настаје услед комбинације атмосферских прилика и људског фактора. Главни извори честица и гасова који стварају смог су индивидуална кућна ложишта, која користе тзв. прљава горива – поготово угаљ нижег квалитета, затим аутомобилски издувни гасови и индустријски гасови.
Градови који су окружени планинама изложени су и феномену температурних инверзија – наиме, логично је да је топлији ваздух ближе тлу лакши и да иде горе, али се некада деси да је на планинама ваздух нешто топлији и створи једну врсту омотача који не дозвољава да се ваздух са мањих надморских висина диже. А управо је тај ваздух са нижих надморских висина загађен. Тако се ствара „душек“ загађеног ваздуха који нема куда да иде и остаје данима над градом.
Ради лакше комуникације са становништвом, загађење ваздуха се изражава индексом квалитета ваздуха.
„Већа индексна вредност значи загађенији ваздух и озбиљније евентуалне последице по здравље. На пример, 50 индексних поена значи релативно чист ваздух и малу вероватноћу штете по здравље, док индексна вредност од преко 300 поена значи загађење високог нивоа, изузетно опасног по здравље свих грађана. Вредности индекса веће од 100 изражавају квалитет ваздуха опасан пре свега за групе становништва изузетно осетљиве на загађење, а крајње повећање индексне вредности значи ваздух опасан за све.“
Међутим, у различитим државама, различити нивои загађења су знак за узбуну. У Паризу узбуна наступа када индекс и концентрација полутаната у ваздуху износе 80, а у бх. градовима мера нема ни када ови бројеви износе 300.
За квалитет ваздуха важни су параметри ПМ10 и ПМ2.5 честица, сумпорних оксида и азотних оксида, као и угаљ-моноксида.
Шта можемо учинити?
Сами – веома мало. Можемо само побећи негде ван градова током епизода смога и носити одговарајуће маске. Заједно – много. Када је у Лондону педесетих година прошлог века наступила једна катастрофална епизода смога у којој су људи умирали, а саобраћај био заустављен, британске власти су донеле закон „Clean Air Act“ којим се регулише шта и колико се смеје ложити и шта и где се не смеје ложити. Регулисане су и емисије загађивача које долазе од аутомобила. Управо то можемо и ми – захтевати од власти да донесу разумне мере и законе.
Дакле, треба ограничити употребу возила која имају високе емисије штетних гасова, радити на пројектима енергетске одрживости, као што је утопљавање зграда и системско грејање, пребацивати се на грејање које је мање штетно по околину, инсистирати на енергији ветра уместо термоелектрана, чувати шуме, инсистирати на нижим ценама електричне енергије и гаса за домаћинства како би грејање на струју или гас било јефтиније, инсистирати на ефикаснијем градском превозу те постојању зона у градовима где није дозвољено кретање аутомобилима, контролисати градњу објеката у складу са еколошким стандардима и без реметања протока ваздушних струја.
Чак и у срединама у којима практично нема смога, као што су планине, не можемо рачунати на то да нема утицаја смога. Ствари које се дешавају на једном крају планете или државе могу имати утицај и на друге делове. Примера ради, загађивачи у ваздуху могу бити узрок киселих киша, које уништавају шуме, могу утицати на квалитет воде и низ других ствари. Овај ефекат је познат као „Butterfly ефекат“, према причи из једног предавања америчког математичара и метеоролога Едварда Лоренца о томе како треперење крила лептира у Бразилу може изазвати торнадо у Тексасу. Ово је само метафора тога како на великим размерама мале промене у недетерминистичким системима, какви су екосистеми, могу довести до великих ефеката.
Стога сви заједно морамо размишљати о последицама загађења, како ваздуха, тако и воде, те о очувању екосистема.“
