Битка на Шуматовцу, која се одиграла 23. августа 1876. године, представља један од кључних сукоба у Српско-турском рату, изазваног широм контекста политичких и војних интрига великих сила тог времена.
Док су три империјалне силе – Немачка, Царска Русија и Аустроугарска монархија – преко тајног споразума у Рајхстату 1873. године делиле своје интересне сфере у случају распада Отоманске империје, Србија се нашла у ситуацији да брани своју независност и народ од турске агресије.
Русија је подржала Србију у борби за независност
Са обећањем Аустроугарској о неутралности у случају рата, Русија је омогућила ширење аустроугарског утицаја на Балкану. Међутим, то није спречило Русију да подржи Србију у њеној борби, посебно кроз слање руских добровољаца и генерала Михаила Черњајева који су одиграли значајну улогу у одбрани српских положаја.
Српска војска је организована у четири армије
Српска војска, организована у четири армије – Моравску, Тимочку, Ибарску и Дринску, била је подељена тако да су прве две водиле офанзиву ка Нишу и Пироту, док су друге две браниле западне границе од могућег упада Турака.
Недостатак савремене опреме и артиљерије, као и недостатак војне обуке, били су главни недостаци српске војске у овом сукобу.
Битка на Шуматовцу
Турска војска, под командом Абдул Керим-паше, након заузимања Књажевца и Зајечара, окренула се Алексинцу са циљем да продре у унутрашњост Србије. Главна битка одиграла се на Шуматовцу, где су се српски војници, уз подршку руских добровољаца, храбро борили против надмоћније турске армије.
Турска војска је напала са око 30.000 војника, док је српска одбрана бројала око 15.000 војника. На шанчевима око Алексинца била је распоређена батерија топова под командом мајора Кренцера, која је успешно неутралисала турску артиљерију.
Кључна битка код „Шуматовачког редута“
Борбе су биле жестоке, а кључна битка се водила код Шуматовачког редута, где су српске снаге, предвођене мајором Јевремом Марковићем и капетаном Костом Протићем,
успеле да одбију више турских напада. Такође је битно истаћи команданте који су одиграли огромну улогу у овој бици, а то су Милојко Лешјанин и Ђура Хорватовић.
Изузетно значајна била је улога руског генерала Михаила Черњајева, који је заједно са српским генералом Франтишеком Захом и мајором Стеваном Велимировићем успешно организовао одбрану Алексинца, односно Шуматовачког виса и шанца који је био од круцијалне важности за опстанак овог града.
Турци су били принуђени на повлачење
Њиховим залагањем, као и храброшћу српских војника, Турци су били принуђени на повлачење, чиме је одбрањен Алексинац и спречено њихово даље напредовање ка српској престоници.
Битка на Шуматовцу је, поред војног значаја, имала и велики морални значај за српску војску и народ. Она је показала да, упркос политичким играма великих сила, мала земља као што је Србија може успешно да се супротстави моћнијем противнику и одбрани своју независност.
Успех у овој бици, иако не коначан у погледу ратних исхода, представљао је светлу тачку у иначе тешком и крвавом сукобу.
