Речи Јеванђеља не изговарамо, додуше, на оном језику на коме је Он говорио, не оним гласом којим је Он говорио, али то су речи које је изговарао Сам Бог, на земљи, гласом људским и на језику људском. Те речи освајају сам људски говор.
Њих је изговарао Господ наш Исус Христос, звучале су људским гласом, а биле су речи Самога Бога Живога, Који је постао човек, а чула их је сва васељена: те негромке, тихе и дубоке речи разлегле су се целим светом… И, када ми Јеванђеље наглас читамо, страшно је и помислити – сва васељена их слуша са страхопоштовањем, у свештеном трепету, у дивљењу што Бог, Невидиви, Непојамни, Сам Бог наш, говори створењу Своме на језику створења Свога…
Тишина у којој Бог говори – а човек не чује
Тако је, пак, тужно помислити да једини до којих те речи често не допиру јесу управо – људи, они ради којих су ове речи и казане, на чијем језику су биле изговорене, људи ради којих је Христос Бог постао човек. Са каквим бисмо страхопоштовањем ми морали да слушамо – просто да слушамо! Чак и када нисмо кадри да проникнемо у дубину, чак и када нисмо кадри да понесемо тежину и одговоримо на, за нас страшни, призив тих речи – са каквим бисмо их страхопоштовањем морали слушати, знајући да су то, заправо, суште речи Божије на језику људском, које допиру до нас, разлежући се читавим светом.
Свети Јован Златоуст каже да, када хоћемо да прочитамо страницу из Светог Јеванђеља, треба да се помолимо Господу, да очисти наш ум и наше срце, те да исправи нашу вољу – чак треба да омијемо руке којима ћемо се дотаћи те Свештене Књиге – и да Реч Божију слушамо свим својим бићем… Преподобни Серафим Саровски говорио је да Јеванђеље треба слушати на коленима, зато што Бог говори. Када би нам Живи Бог видљиво и опипљиво говорио, не бисмо ни стајали – пали бисмо на колена, затворили очи и отворили ум и срце… Боже, зар ми овако слушамо Јеванђеље?
Бура у нама – и Христос у њеном средишту
Када читамо у Јеванђељу о бури на мору, то није само казивање о томе да је некада, у време Христовог живота на земљи, људе задесила бура. Реч је, заправо, о свакој врсти олује, о свакој бури – о бурама историјским и породичним, које нас плаше и пустоше, као и о оној која се често подиже у нашем срцу, у нашем уму, изражава се оштром речју, а повлачи нас на само дно вртлога.
А, ето, ни када нас задеси таква бура, не треба да се бојимо, него треба да знамо да, у самом њеном средишту, на најстрашнијем месту њеном, тамо где се стичу све силе зла да би све уништиле, стоји – Христос Господ, и да се све те силе разбијају о Христа, као о стену, у парампарчад. Ми Христа у олуји не видимо зато што не гледамо. Не чујемо глас Његов зато што не ослушкујемо.
А, и када осетимо да је у тој олуји и Он негде, не говоримо као Петар: „Господе, дај ми да се лишим макар и делића своје сигурности и спокојства који су ми дани, дај да ступим у ту олују и прођем кроз њу, да бих се нашао поред Тебе!…”
Када бисмо то рекли, ми бисмо могли да ходамо по разбеснелим таласима, могли бисмо одолети ветровима који нас бију.
А, ако бисмо се ту, на пола пута, и уплашили, изгубили веру, изгубили Христа из вида и изгубили уздање у себе, увек би нам било могуће да, као Петар, о коме се данас говори, повичемо са страхом душе своје, са свом изгубљеношћу својом: „Господе, помози!”
И Христос би нас, у тој бури, узео за руку и извукао би нас најпре у лађу, која је представљала нашу несигурну заштиту, а затим и на чврсто тле обале. Христос је и јуче и данас и у векове векова Један Исти, и оно што се говори о Његовом животу на земљи односи се и на наш живот са Њим, зато што је Он са нама до свршетка века. Амин.
Митрополит Антоније (Блум)
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
