Благословена је била топла октобарска ноћ, када се група од четрдесет православних вјерника из Црне Горе, вођена архијерејским намјесником никшићким о. Слободаном Јокићем, упутила на свето тло Синаја — мјесто гдје је пророк Мојсије разговарао са Богом и примио заповијести које до данас чувају душе вјерних.
У тишини пустиње, под бескрајним сводом звијезда, стопама старих подвижника и монаха, корачали смо ка врху који је кроз вјекове свједок сусрета човјека и Бога.
Бедуини тихи синови пустиње, водили су нас поузданим путем, док су водичи и о. Слободан будно бринули да свако срце остане спокојно, а свака душа окренута молитви. У тој мјесечини у сваком од нас, могла сам да осјетим тихе дамаре непознатог, али и свјесност гдје смо се запутили и шта нас чека на врху.
Корак по корак, камен по камен, након више од 4 сата поноћног успона, уз присуство добронамјерних бедуина који су нудили и пружали помоћ, група је стигла на врх Синаја. Тамо, гдје вјетар носи мирис неба, а небеска кандила сама се пале, и док се сунце рађало над Синајем, лице сваког од нас, обасјало је то исто свијетло које је, некада давно, засијало пред Мојсијем у горућем грму.
Окупљени у молитви у цркви на врху Синаја коју смо испунили радошћу, на тренутак се чинило да је сам Господ сишао међу нас. Нестало је умора, јутарње језе, а са прозора светиње, мале иконе – Светог Василија Острошког и Светог Нектарија Егинског. Нисам могла да задржим ни сузе, ни дах.
А поглед са врха био је библијски призор. Корачајући по мраку, избјегавајући оштро камење и клизаве стијене, нијесмо ни могли замислити куда смо прошли, док јутро није показало пут. И то је била посебна награда, за све нас који смо те ноћи прошли најдивнијим путем овога свијета.
То није био само физички успон на планину, већ пут кроз дубину душе — кроз пустињу људске слабости до висина Божијег милосрђа. У заједништву, у тишини, у сузама радосницама и покајања, сви су осјетили Његово пристуство, и Бог и Мојсије су присутни у сваком даху, у сваком камену, у сваком зраку сунца.
Био је то тренутак дубоког мира — свако је, на свој начин, у тишини срца разговарао са Богом. Многи нису могли задржати сузе, јер су осјетили снагу и милост Господњу, која обнавља душу и дарује нови смисао сваком кораку у вјери.
По силаску са Синаја, вратили смо се у древни манастир Свете Катарине, једно од најстаријих светих мјеста Православља. У хладу његових зидина, гдје вјековима горе кандила и молитве, захвалили смо Господу на безбједном успону.
Ово путовање на Синај било је духовно прочишћење, сусрет са сопственим границама и Божјим бескрајем.
Слава Богу за све!
