Амерички председник Доналд Трамп прошле је седмице потписао председнички меморандум којим се одобрава повлачење САД-а из чак 66 међународних организација, што је један од најупечатљивијих удараца глобалном хуманитарном и институционалном поретку.
Према Белој кући, тај је потез био вежба одбране националних интереса јер су циљана тела била „неефикасна“ и „непотребна“ за америчке вредности или део глобалне бирократије која више није заслужила америчко финансирање.
Ипак, обим одлуке онемогућује да се она сматра свакодневном прилагодбом политике. Међу њима су значајне агенције УН-а, делови Секретаријата УН-а, климатске институције, форуми за борбу против тероризма и истраживачка тела.
Трамп је такође био необично јасан о томе како гледа на тај систем. На питање ограничава ли ишта његову моћ, одговорио је: „Мој властити морал. Мој властити ум. То је једино што ме може зауставити. Не треба ми међународно право.“
Узевши у обзир масовна повлачења, та изјава сугерише поглед на америчку моћ која више не види глобална правила или институције као нешто кроз шта се треба спровести, или чак толерисати.
Професор Уго Матеи, истакнути италијански правник, искрен је у својој процени да је међународно право, углавном, танки слој прекривен глобалном политиком моћи.
„Међународно право никада није било довршен пројекат. Увек је било користан слој лицемерја на систему међународних односа, покушавајући ограничити појам да је моћ исправна“, каже Матеи, професор међународног и компаративног права на Универзитету Калифорније и Универзитету у Торину.
„Председник Трамп је стргао вео лицемерја не само у међународном праву већ, генерално, у митологији владавине права која је карактерисала либерални конституционализам и англоамеричко преузимање хегемоније у капиталистичком блоку након Другог светског рата“, каже за „ТРТ World“ професор Матеи.
Моћ без мултилатерализма
Трампова одлука да напусти десетине међународних тела следи пут којим је годинама ишао, одвајајући САД од неких од најпознатијих институција УН-а.
Током свог првог мандата, извукао је САД из УНЕСЦО-а, културне агенције УН-а. У свом другом мандату, повукао се из Савета УН-а за људска права и укинуо сва америчка финансирања UNRWA-е, агенције УН-а за палестинске избеглице.
Трамп је такође извукао САД из Светске здравствене организације, оптужујући је да је преблиска Кини, чак и док се свет суочавао с глобалном пандемијом која је сарадњу учинила потребнијом него икад.
Напустио је Паришки климатски споразум, уклонивши САД с главног форума где земље покушавају заједно управљати климатском кризом. Подерао је ирански нуклеарни споразум, иако су међународни инспектори рекли да се Техеран придржава споразума.
Када су међународне институције покушале проучити понашање САД-а или Израела, одговор је био још оштрији. Његова администрација наметнула је санкције званичницима Међународног казненог суда након што је покренуо истраге о ратним злочинима у Авганистану и Палестини.
Када нека институција критикује Вашингтон, укључује Палестину, ограничава израелску некажњивост или ствара правни ризик за Сједињене Државе, Трамп се према њој понаша као према непријатељској и уобичајеној за једнократну употребу.
Трампов тим тврди да та међународна тела расипају амерички новац и стоје на путу „суверенитету“, тврдећи да желе да се ти долари троше код куће, на војску, на граничне зидове и на заштиту америчких компанија.
Према Матеију, тренутне технолошке трансформације релевантније су за глобални пад законитости од Трампове властите визије.
„Либерални уставни систем не може преживети претерани раст корпоративне моћи и коруптивне силе невиђене неједнакости“, каже Матеи.
Наставио је:
„Акумулација приватног капитала на тако прекомеран начин материјални је разлог пропасти владавине права, како интерно тако и међународно“, додаје.
Када закон почне слабити
Штета овде је дубља од једне промене политике. Међународно право стварно функционише само зато што је уграђено у институције у којима се државе појављују, расправљају, прихватају пресуде и, барем у теорији, пристају на то да их се обавезује.
МСП и МКС могу доносити обавезујуће пресуде у спорним случајевима, али зависе о томе хоће ли државе учествовати.
Без добровољног учествовања не постоји начин да се осумњиченици доведу пред суд или да пресуде у пракси нешто значе. Када се велика сила повуче из њих, закон и даље остаје на папиру, али почиње бледети.
Трампова тврдња да му не треба међународно право има тежину у том погледу јер су САД некада биле главни архитекта система.
Тадашњи амерички председник Вудров Вилсон био је тај који је након Првог светског рата заговарао Лигу народа, иако није успео наговорити своју земљу да се придружи Лиги.
Након Другог светског рата, председник Френклин D. Рузевелт даље је развио ту идеју и одиграо централну улогу у стварању Уједињених нација који су заменили пропалу Лигу народа, Међународни суд правде и мрежу уговора који су дефинисали модерни међународни поредак.
Стога, када Вашингтон третира правне обавезе као необавезне, другим је државама пуно лакше учинити исто.
Владе оптужене за ратне злочине, илегалне окупације или репресију могу једноставно показати на САД и рећи да правила више никога не обавезују.
„Заиста, систем УН-а се, уосталом, није показао пуно бољим од Лиге народа у спречавању ратова#, каже Матеи.
Додао је:
„Америчко председништво одражава интересе капитала, а капиталу више није потребан закон. А Трампова смела изјава једноставно одражава ту истину.“
Наставио је:
„Међународно право, као најслабији и геополитички најизложенији део правних система, једноставно је прво које се урушава под огромним притисцима које стварају глобални изазови америчкој хегемонији“, додаје Матеи.
Трамп инсистира на томе да је његов властити морални суд довољан да попуни ту празнину, али његов досије сугерише другачије. Само у 2025. години, САД су извеле војне нападе у најмање седам земаља, укључујући Венецуелу и Јемен.
Један од најупечатљивијих примера догодио се крајем године у Венецуели, где су америчке снаге напале и ухапсиле председника поменуте државе док Бела кућа за ту државу тврде како је користе као мрежу за кријумчарење дроге.
Тај напад уследио је након вишемесечних америчких поморских операција на Карибима усмерених на заустављање извоза венецуеланске нафте и циљање малих бродова за које Вашингтон тврди да су повезани с кријумчарењем, што је на крају довело до отмице председника Николаса Мадура и његове супруге Силие Флорес раније у јануару.
Јемен је месецима бомбардован као део кампање против Хута, уништавајући луке, аеродроме и другу инфраструктуру те убијајући цивиле пре него што је коначно успостављено примирје.
Затим су у јуну амерички борбени авиони и поморске снаге напали три кључна иранска нуклеарна постројења током кратког, али смртоносног рата између Ирана и Израела.
Уз све то, његова администрација била је највећи подржавалац вишеструких израелских ратова и геноцида у Гази, док је истовремено блокирала одговорност за злочине Тел Авива
