Сигуран сам да си ти који ово сада читаш рођен као православан, у православној породици; и да су твоји дедови и преци били православни. Одрастао си поштујући од малена свете мошти, у лепим храмовима са величанственим иконама, уз хорове који певају као анђели, у светим манастирима, са српским светитељима, учећи се у богословским школама, учествујући на светим службама са многим свештеницима и епископима – укратко, у једној уређеној Цркви, већ изграђеној и материјално и духовно. Ако си рођен као православан? Слава Богу. А сада замисли једно место које нема ништа од онога што си ти одувек имао и које је, не познајући ништа од тога што ти имаш, изабрало да буде православно по Божијој благодати. Ово је наша прича. Та пустиња зове се Бразил.
Историја настанка православних црквених заједница у Бразилу
Почеци Православне Цркве у Бразилу прате миграционе токове с краја XIX и почетка XX века из Сирије, Либана и Палестине, из Источне Европе, Русије, Грчке и Украјине. У почетку су ове групе повремено примале свештенике, а касније су се организовале парохије, као у случају Бразила, где је прва литургија служена у Сао Паулу 1897. године, а прва црква у Сао Паулу основана је 1904. године од стране арапских имиграната, под окриљем Антиохијсke патријаршије. Слично је било и са грчком имиграцијом у XIX веку, а касније је 1905. године отворена прва црква у држави Санта Катарина, у Флоријанополису, на југу Бразила.
Фото: Благовештењска црква у Сао Паолу из 1904. године, извор: arquidioceseortodoxa.com
Словенска, руска и украјинска имиграција настанила се на југу Бразила; прва руска црква Светог Јована Богослова основана је 1912. године у Кампина дас Мисоес, у држави Рио Гранде до Сул. У граду Сао Паулу прва руска парохија основана је 1925. године, а у Рио де Жанеиру је 1930. године организована још једна руска парохија.
Украјинска имиграција почиње крајем XIX века, 1895. године, у држави Парана, на југу Бразила, али су ове групе биле заједнице повезане са Римом, тзв. унијати. Други миграциони токови довели су и друге верске групе. Године 1945. стигли су православни који су били у вези са Руском православном црквом. Данас је Украјинска православна црква повезана са Цариградском патријаршијом преко једне епархије у Сједињеним Америчким Државама. Постоје још две канонске Цркве у Бразилу: Пољска православна црква и Српска православна црква, чије ћемо порекло објаснити.
Почетак бразилске православне мисије
Ово је изненађујућа прича о томе како је једна група „боготражитеља“ на крају пронашла Православну Цркву изван историјских православних цркава које су од XIX и XX века постојале у Бразилу. Православни културни и верски контекст био је ограничен на етничке заједнице из земаља порекла. Литургије и службе служене су на њиховим матерњим језицима: арапском, грчком, украјинском и црквенословенском; Бразилци нису имали приступ православном верском животу.
С друге стране, у постмодерном контексту друге половине XX века, између 1960. и 1980. године, дешавају се различити културни и политички догађаји који покрећу потрагу за новим смислом живота: Вијетнамски рат, Хладни рат, хипи револуција, употреба дрога, сексуална револуција. У Бразилу – војни удар 1964. године. На религијском пољу појављује се Теологија ослобођења, марксистичке оријентације; напредовање протестантских секти; опште верско разочарање. То је подстакло потрагу за смислом у „егзотичним“ доктринама: Харе Кришна, зен-будизам, трансцендентална медитација, јога, афрички култови, спиритизам Алена Кардекса, који је био веома снажан у Бразилу.
Исти феномен догодио се и у САД, можда још интензивније; назван је „постмодернистичко разочарање“. Пример тог периода је Серафим Роуз, протестантског порекла, који је у кинеском таоизму тражио мудрост, учио кинески у Калифорнији, да би се на крају обратио Православљу; постао је монах манастира Светог Германа у Калифорнији.
Ни у Бразилу није било много другачије. Једна група младих „боготражитеља“, организовала се ради проучавања источних доктрина, посветила се читању дела о метафизици, космологији, таоизму, будизму, исламу, традиционалној астрологији, митологији и симболизму. Било је то плод чистог разочарања у установљене религије. Вреди подсетити да су у том периоду православне заједнице у Бразилу биле концентрисане на југоистоку и југу земље; мало је Бразилаца имало приступ православним службама, а Православље је на неки начин било непознато широј јавности.
Укратко, верски живот – католички и протестантски – био је у кризи; Православна Црква малобројна и без друштвене пројекције; свако је тражио нешто за шта ће живети. „Езотерично знање“, рецимо космолошко разумевање поретка природе, давало нам је уверење да постоји Космос који је створио Бог и да је истина скривена у древним духовним традицијама – требало ју је пронаћи. Подсетимо се мудраца са Истока и потраге за Богом… (Мт 2, 1–12).
Читали смо различите ауторе који су говорили о постојању примордијалне Традиције: Рене Генона, Шуона и друге. Све док коначно нисмо ступили у контакт са једним Геноновим преводиоцем у Португалији, који је 1985. године дошао у Бразил да учествује на једном догађају о симболизму – и ту све почиње.
Фото: православана мисија у Ел Салвадору под канонском јурисцикцијом СПЦ (уступљено од аутора)
Откриће Православља
Преводилац Ренеа Генона у Португалији био је новинар А.К.Карваљо, који је учествовао на два догађаја у Бразилу, у Рио де Жанеиру и у Ресифеу, на североистоку. Ту смо открили да је он православни свештеник у Лисабону, у Португалији, и одржао нам је два кратка курса: један о Традицији и традицијама – теми која нас је одушевљавала – и други о Цркви и црквама, о раном хришћанству и Православној Цркви. Било је то крајем 1985. године. Карваљо је био свештеник Православне Цркве Португалије, а његов јерарх био је митрополит Гаврило Лисабонски (Juan Eduardo Henrique Pinto da Rocha). Преко Карваља ступили смо у контакт са митрополитом Гаврилом како бисмо посетили Португалију и упознали Православну Цркву с друге стране Атлантика.
Митрополит Гаврило био је Португалац који је прешао у Православље у Женеви, у манастиру Руске заграничне цркве, код епископа Антонија Бартошевича. Замонашио се, провео једно време на Светој Гори, а потом студирао на Институту Светог Сергија у Паризу. Затражио је благослов свога епископа и започео мисију у Лисабону, која је имала изузетан пријем и велики раст, али је његов епископ одбијао да пошаље друге свештенике у помоћ мисији. Суочен с тим проблемом, затражио је благослов да потражи другу јурисдикцију.
Тадашњи архимандрит Јован отишао је у Атину да затражи помоћ од Старокалендарског синода митрополита Авксентија (неканонска црквена структура). Међутим Синод је одлучио да га хиротонише за викарног епископа за Западну Европу. Хиротонија је извршена у јулу 1978. године, а хиротонисали су га митрополити Калист Коринтски, Геронтије Пирејски и Антоније Мегаридски.
Тако почиње ново поглавље историје Православне Цркве у Португалији, која се позива на апостолско утемељење у I веку и на постојање бројних локалних заједница на Иберијском полуострву. Имамо сведочанство жеље Светог апостола Павла да посети Шпанију (Рим 15, 24–28) и запис Светог Климента Римског из 96. године, који велича апостолски рад апостола Петра и Павла „који су, проповедавши правду Јеванђеља по целом свету, стигли до крајњег запада“ (Conradus Kirch, Enchiridion Fontium Historiae Antiquae, 5. изд.).
Постоје и историјска сведочанства о локалним црквама верним православљу Једне Цркве, које су од IX века потпале под римски централизам који је угушио права локалних цркава и њихове обреде – у Португалији бракарски, а у Шпанији мозарапски. Хришћанство је тамо постојало још од I века.
Фото: мати Инес и прота Алексис са митрополитом Амфилохијем у Гватемали (устуљено од аутора)
Посета Манастиру Преображења, Мафра, Португалија
У јуну 1986. године наша група од девет особа из Ресифеа и четири из Рио де Жанеира стигла је у манастир Преображења Господњег у Мафри, близу Лисабона, где смо током 30 дана интензивно учили о историји Цркве, Традицији, Патристици, Литургији и монашком животу. Били смо одушевљени богатством Православне Традиције, монашким животом, литургијом и иконама. Одлучили смо да будемо примљени у Православну Цркву и затражили смо свештеника који би нас опслуживао у Бразилу. Митрополит Гаврило је одбио; одлучио је да рукоположи двојицу из групе и да ми сами „створимо“ Цркву у Бразилу. Објаснио је да то није уобичајен пут, да ми „нисмо нормални“, али да се уздамо у Бога.
Прихватили смо тај изазов и ту авантуру у вери, као Авраам – не знајући куда идемо. Од тога ће се навршити 40 година; ако још стојимо, то је искључиво дело Божије и дело Његове благодати. У јулу 1986. године рукоположени су презвитери Павле (који је потом постао монах) и Алексис (ожењен, уз пристанак своје супруге Марије).
Вратио сам се у Ресифе држећи у руци само антиминс – без расе, без одежди, без литургијских предмета, без цркве и без верника… То је била пустиња, и то у буквалном смислу речи. Без претходних богословских студија – потпуно лудило у Христу. Почели смо учити се кроз литургију, молитву и студије које трају до данас, 40 година касније. Основане су две парохије: једна у Ресифеу – Свете Тројице, и друга у Рио де Жанеиру, посвећена Пресветој Богородици.
Ова „бразилска“ православна мисија била је повезана са Православном Црквом Португалије, која је око 1990. године канонски примљена у Пољску православну цркву, под омофор митрополита Василија. Године 1992. хиротонисан је бразилски епископ и основана је епархија за Рио де Жанеира и Олинде–Ресифе. Касније је хиротонисан и викарни епископ за Ресифе.
Године 1997. упокојио се митрополит Гаврило, а изабран је млађи епископ који је за четири године променио све; различити административни и други проблеми довели су до кризе у Цркви Португалије и у Бразилу, управо 2000. године, после једног ходочашћа у Јерусалим. Као последица тога, Синод Пољске цркве, након што је упозорио новог митрополита да исправи више ставова и поступака, разрешио га је. Тада је епархија Бразила, са архиепископом и помоћним епископом, стављена директно под јурисдикцију Пољске цркве.
Истовремено, у Бразилу су проблеми из Португалије погодили и наше парохије и вернике на североистоку. Након што смо се окупили и појединачно консултовали све одрасле вернике, одлучили смо да потражимо другу јурисдикцију. Тако сам у јулу 2000. године посетио Његово Преосвештенство митрополита Митрофана у Пенсилванији (САД), предали смо му сву документацију и извештај о нашој ситуацији. Практично, скоро сви клирици североистока Бразила затражили су отпуст: три презвитера, један јеромонах, један ђакон, две монахиње и три ипођакона. Потписали смо молбе за канонски пријем и у фебруару 2002. године званично смо примљени у источноамеричку епархију Српске православне цркве.
Фото: прота Алексис са владиком Кирилом (уступљено од аутора)
Православна Црква у Бразилу чини мање од 1% становништва од 214 милиона људи; она није мањина – она практично не постоји као друштвени верски феномен. Године 2011. основана је Епархија буеносајреска, за Јужну и Централну Америку, Српске православне цркве, по иницијативи блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је сањао да донесе Православље у наше латиноамеричке земље. Наш Отац и Архипастир од 2018. године је Његово Преосвештенство епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило (Бојовић). То је највећа православна епархија на свету: 19 милиона квадратних километара и више од 500 милиона становника. Ово је, или би требало да буде, велики мисионарски простор.
Парохије које сам опслуживао – Свете Тројице, а потом Успења Пресвете Богородице – биле су моја духовна подршка да отворим неколико мисија, чак и без финансијских средстава, у Ресифеу, Бело Жардину и Каруару, у држави Пернамбуко где живим, као и у држави Марањао, на северу Бразила.
Фото: митрополит Амфилохије и прота Алексис у православној мисији у Гвајакилу у Еквадору (уступљено од аутора)
Касније, са благословом митрополита Амфилохија, 2012. године отворили смо мисију у Гвајакилу, у Еквадору; потом још једну у мојој родној земљи Ел Салвадору 2013. године, коју данас посећујем само једном годишње због недостатка средстава. Године 2017. радили смо на пријему манастира Свете Тројице у Гватемали, којим управља игуманија мати Инес, а који поседује имања, зграде, једну парохију у главном граду и један универзитет. Нажалост, после осам година, због недостатка свештеника, затражили су прелазак у Васељенску патријаршију.
Наша мисија данас
Неиспитиви су путеви Господњи, Који нас је разним начинима довео до Своје Свете Цркве. Слава Богу нашему! Наш данашњи рад је истовремено одржавање постојећег стања и брига за будућност. Током скоро 40 година настојали смо, пре свега, да вршимо света богослужења; наши свештеници су углавном старији од 70 година, а двојица су у шездесетим. Ипак, данас нам се многи млади приближавају преко интернета. Преносимо литургију уживо, имамо WhatsApp групе, правим видео-садржаје о разним православним темама и на тај начин вршим катихезу. Имамо издавачку кућу за објављивање православних књига, која је данас референтна у целом Бразилу. Имамо три парохије и један мали манастир са једним монахом, јер се игуман Петар упокојио у фебруару 2025. године. Из наше мисије поникле су монахиње које се данас подвизавају у Француској, САД и Аргентини.
