Образовани људи друге половине 19. века, занесени рационалистичким теоријама, били су опрезни и неповерљиви према чудима. Темељно су проучаване само такозване спиритуалистичке појаве. Нису обраћали пажњу на легенде које су се појавиле међу верницима.
Прећутано кијевско чудо
Тако је прећутано једно од највећих кијевских чуда с краја 19. века – јављање Богородице градитељима Владимирске Саборне цркве РПЦ, иако у овом случају о чуду нису сведочили „обични људи“, већ оно био оличено у људима из редова стручњака који се баве високом уметношћу.
Сукоб личности без могућности завере
Истакнути сликар и професор уметности Адријан Прахов, који је надгледао осликавање зидова цркве, и председник Одбора за њену изградњу, Александар Баумгартен, често су имали супротстављена мишљења.
Њихов однос није био топлог карактера, нити су се дружили у приватном животу, што је чинило незамисливом могућност тајне завере између њих.
Догађај од 4. јануара 1885. године
Обојица су 4. јануара 1885. дошли у храм да прегледају недавно омалтерисане зидове, спремљене за кречење. Све што се даље дешавало документовано је на посебном листу нађеном на професоровој фасцикли. Ево текста:
„Дана 4. јануара 1885. године, стигавши у Владимирску Саборну цркву, ми, доле потписани, застали смо код улазних врата, разговарајући о фрескама у олтару. Затим је уследила тишина, током које је свако од нас завирио у олтар.
Тада смо с неверицом почели да проверавамо шта је свако од нас видео на том зиду, а затим смо признали једни другима да смо видели на њему насликану Богородицу.“
Испод овог текста били су потписи председника Одбора за изградњу катедрале, вицегувернера Александра Баумгартена и професора Санктпетербуршког универзитета Адријана Прахова.
Визуелни опис јављања
На Прахововој скици лик Мајке Божије је видљив у пуној висини. Она држи Светог Младенца са раширеним рукама изнад Себе. Тешко је рећи шта значи овај гест: позив, благослов или упозорење? Око лика Богородице видели су се „анђели како ходају и клањају се за Њом“.
И Прахов и Баумгартен су себе сматрали очевицима чудесног феномена и нису крили своја искуства од пријатеља. Градом се пронела гласина да се Пресвета Богородица појавила у новоподигнутој цркви и показала где и како будућа фреска треба да буде приказана.
Кијевски интелектуалци су тврдоглаво ћутали, не знајући како да реагују на ове необичне гласине, поготово што су људи високог ауторитета били повезани са њиховим ширењем.
Покушај рационалног „објашњења“
Тек 28. јуна 1885. године уредници листа „Кијевљанин” одлучили су да понуде неку врсту „објашњења“. Навели су да се услед неравномерног сушења малтера могу појавити флеке које подстичу машту да види непостојеће облике. Према њиховом мишљењу, чудо се није догодило, већ је све било плод привида.
Али професор Прахов није делио мишљење новинара. Иако није био нарочито побожан, учинио је све да Пресвета Богородица на фрескама храма буде приказана тачно као на његовој скици из 1885. године.
Сусрет визија: Прахов и Васњецов
У марту 1885. године Прахов ступа у контакт са уметником Виктором Васњецовим. У септембру исте године Васњецов предаје нацрте за осликавање храма, а дизајн олтарског зида изненађујуће се поклапа са Праховљевом скицом.
Васњецовљева визија пре чуда
Занимљиво је да Прахов није наметао своју замисао. Васњецов је, напротив, много раније у сну имао визију Мајке Божије са Дететом.
Још 1871. године Васњецов је по тој визији насликао малу икону Богородице и поклонио је супрузи Саве Мамонтова. Икона је постављена у Абрамцевској цркви.
Симболика покрета Богомладенца
Уметник је касније повезао гест Богомладенца са призором из сопственог живота – када је његов син, гледајући небо и птице, раширеним рукама покушавао да обухвати свет око себе. Тако је објашњен „симболички покрет руку Богомладенца“, иако несвојствен традиционалној иконографији.
Фреска Богородице постала је огроман успех. Живопис Владимирске Саборне цркве временом је постао узор за бројне храмове у Русији и ван ње.
Свечано освећење и народно сећање
Свечано освећење храма обављено је 20. августа 1896. године у присуству цара Николаја II и царице Александре Фјодоровне. У народу је овај догађај остао упамћен као „чудо Васњецове Мајке Божије“.
