Када говоримо о нашој средњовековној историји, обично се сетимо величанствених освајања, јуначких одбрана од непријатељских најезда, великих владара и монументалних цркава и манастира које су они подизали. Све је у духу епске величине и духовне узвишености. Међутим, постоји и једна друга, знатно мање славна, али ништа мање важна страна живота – она коју су црквени документи дискретно називали „јавним женама“ или „блудницама“.
Термин „блудница“ у средњовековним текстовима није био једнозначан. Обухватао је и професионалне проститутке, али и жене које су само једном сексуално „згрешиле“. Црква је, међутим, била отворена за њихово искупљење.
Искупљене блуднице биле су једна од најомиљенијих тема православне књижевности. Ако би проститутка напустила свој „грешни пут“, исповедила се и обећала да ће живети побожно и часно, духовни отац је требало да јој одреди блажу казну и поново је прими у црквену заједницу – „као што је и Христос примио другу проститутку“. Ако пак не би дала такво обећање, врата заједнице би јој остала затворена.
И Православна и Римокатоличка црква делиле су практично мишљење: за мушкарца који није у стању да обузда своје нагоне, боље је да их задовољи са проститутком него са туђом женом или девојком која ће се удати. Такав однос се третирао готово исто као секс са удовицом или слушкињом. Мушкарац који би био ухваћен у таквом греху, ако није био ожењен, добијао је казну од око две недеље поста. Међутим, ако би се веза са проститутком продужила или ако би био ожењен, Црква је реаговала оштро – изопштењем из свете заједнице. Исто је важило и за своднике.
Највише података о овоме имамо из српског приморја, пре свега из Дубровника, Котора, Будве, Трогира и Сплита. Дубровачки статут из 1272. године био је изузетно прецизан: ако је ћерка постала проститутка, породица је имала право да је казни како жели – најчешће разбаштињењем. У граду је постојала и званична јавна кућа – „castellum“ – којом је управљала „опатица грешница“.
Године 1409. одређено је и тачно место где су проститутке смељеле да раде: од куће Марина Цријевића до ограде хоспитала Марина Бодачића, од улице према мору до градских зидина.
Слична правила важила су и у Сплиту по статуту из 1312. године. Градови су прописивали где проститутке смеју да живе, да ли морају да носе посебну ознаку и да ли смеју да се облаче као „поштене“ жене.У Котору нисмо сигурни да ли је постојала званична јавна кућа, али знамо да је било проститутки. Средином 14. века Базо де Салве оптужио је извесну Драгају да је своју конобу издавала блудницама, иако је статут то изричито забрањивао. Другим речима – бордели су постојали, само су радили у сивом пољу.
Статут Будве, донесен у време цара Стефана Душана, био је још конкретнији. Проститутка која је у „каријери“ имала више од три мушкарца није смела да носи копрену (вео) као удате жене, већ само мараму. Није смела да живи близу племкиња и монахиња. Ако би прекршила правила, следила је казна од осам перпера. Ако би починила неко зло или се бавила сводништвом – морала је да напусти град у року од три дана. Уколико би остала, била би бичевана и плаћала четири перпера.Жене из свих јужнословенских крајева одлазиле су и даље – у Венецију, где су најчешће радиле у квартовима Кастело и Свети Марко, у тамошњим јавним кућама.
О континенталној Србији, унутрашњости Балкана, знамо знатно мање и углавном посредно. Крчме су се сматрале опасним местима, леглима криминала и блудничења. Православна црква је пијанство и блуд стављала у исти кош. Плес, нарочито женски, сматран је директним путем ка греху. Држати крчму или јавну кућу било је грех, а свештеницима је било строго забрањено да улазе у њих. Знамо, на пример, да су се у једној дубровачкој крчми два Србина из залеђа потукла због једне проститутке „са Иваном трубачем и његовим пријатељима“.
Чак и у „Роману о Александру“ (српској Александриди) помиње се организована проституција – у сврху задовољавања телесних потреба војника.
На крају, можемо закључити: проституција у средњовековној Србији и на нашим приморским просторима није сматрана достојним занимањем нити је ико охрабривао да се њоме баве. Али је била толерисана.
Црква и градске власти су је регулисале, ограничавале и кажњавале када би изашла из оквира, али је нису у потпуности укинуле. Јер, као и у осталој Европи, сматрало се да је боље имати контролисано зло него хаос који би настао његовим тоталним забрањивањем.
То је била, на крају, још једна од оних људских стварности које историја често прећуткује – али без којих средњи век не би био потпун.
